Da li je jedna politička tribina za obeležavanje 15 godina od 5. oktobra dovoljna za jednu stranku kao što je DS, ili je ipak taj događaj trebalo dići na neki jači nivo? I obeležiti ga nekim okupljanjem, odnosno nekom većom interakcijom sa građanima, čija je uloga 5. oktobra 2000. ipak bila najveća?
Jer, da se građani nisu tada okupili u tolikom broju teško da bi sve tehnike za smenu Slobodana Miloševića dale rezultat. Jer, te su političke tehnologije primenjivane i ranije, 90-ih, ali nije bilo onog što je pokojni premijer Đinđić zvao „kritičnom masom za promene“. Uostalom, lider SPO Vuk Drašković ponavljao je da će Milošević pasti kada trista hiljada ljudi izađe da demonstrira, i to se zaista i dogodilo.
Nekoliko dakle manjih skupova, prigodne izložbe i saopštenja, na to se dakle svelo podsećanje na nekadašnju pobedu demokratske opozicije nad Miloševićevim režimom. Uključujući i to što DSS, kao i svake godine, polaže venac na grob demonstrantkinje koja je stradala nesrećnim slučajem. U preovlađujućem delu javnog mnjenja smatra se da su obeležavanja sve tiša, a i sve praćenija kontratumačenjima, kao što su upravo objavljeni memoari Mire Marković, Miloševićeve supruge, upravo zbog „izdaje“ petooktobarske ideje. Ta izdaja pripisuje se Tadićevom paktu sa Miloševićevim naslednikom u partiji Dačićem, što je samo nastavak činjenice da su „šesti oktobar“ i lustracija onih koji su u režimu imali istaknute pozicije izostala.
Kao i da je sama Markovićeva, za koju se smatra da delom stoji iza politička ubistva devedesetih, i dalje nedostupna i u azilu u Rusiji. Nije potreban poseban socioekonomski uvid da bi se zaključilo kako je najveći deo Miloševićevog establišmenta, naročito tajkunski, preživeo njegov odlazak sa vlasti i enormno uvećao bogatstvo i uticaj. Međutim, često se previđa ono našta ukazuje Vesna Pešić, a to je da je 5. ili ako hoćete 6. oktobra „osvojena jedna situacija“ u kojoj postoji masovni narodni konsenzus da „više nećemo ratovati“.
Već i zbog toga, bez obzira što 6. oktobar nije ispunio očekivanja, valjalo bi obeležavanju godišnjica 5. oktobra pristupiti ambicioznije, a ne samo iz partijske perspektive. Stranke, ali ni NVO možda nisu dovoljno uspele u projektu modernizacije i demokratizacije Srbije, ali ne treba bežati ni od podsećanja na neuspeh ili nedovoljno dobar rezultat. Uostalom, i zagovornici političke rehabilitacije Miloševića, naročito u svetlu geopolitičke situacije sa narastajućom ulogom Moskve, priznaju da je 5. oktobar bila revolucija koja se „srećno“ završila. Kako je sve moglo da bude.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
