Nevena BuđevacNa proteste idem kad god mogu. Uvek sama. Tako je krenulo spontano – prvi put kad sam šetala nisam pozvala nikog od prijatelja da idemo zajedno, a onda sam shvatila da mi tako najviše prija.
Jer protest ne vidim kao mesto za druženje, čak ni za razgovore. Imam neki mučan osećaj u stomaku svaki put.
Zapravo, imam ga već godinama – kad upalim radio (od televizije sam odavno odustala), kad obesmišljavaju obrazovanje imenovanjem nestručnih ljudi, kupljenim diplomama, plagiranim doktoratima i donošenjem loših odluka u resoru obrazovanja, kad vidim da ljudi slikaju glasački listić, kad donesu zakon kojim ugrožavaju Univerzitet, kad nas sve vređaju, kad čujem da u porodilištu nema anesteziologa, a na školskom odeljenju doma zdravlja penicilina, kad ministar prosvete kaže da zlostavljanom detetu na čelu piše „muči me“, kad nam kažu da ponovo, ni pet godina nakon što je trebalo, neće raspisati konkurs za naučne projekte, kad napadaju novinare i ukidaju medije, kad uvlače u blato pristojne ljude samo zato što ne pristaju da ćute, kad čujem da je još neko odustao od života u Srbiji, kad čujem da će biti vanrednih izbora, kad vidim ljude koji se plaše da kažu da se ne slažu, kad čujem da se u škole uvodi vojnička obuka jer se tako podstiču patriotska osećanja dece, kad nam objašnjavaju da je malo dete koje se leči na onkologiji želelo da vidi predsednika, pa je on zato usred epidemije gripa ušao da se slika sa njim.
Zato šetam. Šetaam zbog Marije Lukić i svih drugih obespravljenih, poniženih, ubijenih, sateranih u ćošak.
Zbog svih nas koji znamo da, ako nam se dogodi nešto slično, a nasuprot sebi imamo nekog ko je zaštićen jer je „njihov“, da smo bespomoćni, samo zato što neko može da odluči da nekog svog „neće dati“.
Autorka je docentkinja na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
