Šetnja

Citirajući pesmu od Goblina, mene jeste daleki vodio put ali uvek me je moj grad vukao nazad – nekad u blato, ali češće u zagrljaje dobrih ljudi. Mogu reći da je vredelo. Kako mi se smanjuje broj dobrih ljudi, tako mi se smanjuju i zagrljaji, a nekako sam i dalje tu. Znam da ne moram, ali tu sam. Ovo je grad dobrih ljudi i loših prilika.

U mestima gde sam pre živela dešavalo mi se da bez ikakve najave i razloga pomislim kako bi bilo lepo prošetati sa sestrom kroz park do Šumarica. Da li je do sestre ili do grada? Naravno do sestre, što dovodi do toga da grad voliš koliko tvoje ljude i to je sasvim jasno i normalno, ništa novo. A šta radiš kad tih ljudi više nema? Voliš li i dalje grad? Ja ću vam reći – isto koliko smrt ne učini da nekog voliš manje, naprotiv. Ali onda je to i grad uspomena i neke te ulice nasmeju, a neke mnogo zabole.

Prilike su učinile da se valjano razočaram i razbijem u sitne delove. Idealno tle da se zamrzi sve i postane neki antiheroj iz stripa, ljuti osvetnik, zapravo više Iznogud. Tu nastupa tvoj grad. Dovoljno je samo da šetaš. Da prolaziš ulicama koje ti pričaju priče. I kao u Braninim stihovima šetaš, šetaš, šetaš, šetaš, šetaš, šetaš, šetaš, šetaš i tako šetaš i bude ti bolje.

Ispravka: bude ti malo bolje. Počneš da se osmehuješ onim bolnim ulicama. Ne prestanu da bole, naravno, nikad i neće, ali lakše ih podneseš. I nanovo pomislim da me grad ipak voli. Iako je sve govorilo suprotno i ličilo je kao da me tera od sebe. Valjda nije tako, teško mi pada ta misao.

Onda izvučeš glavu iz zemlje i pogledaš ljude koji su ostali i nove ljude koji su ušetali. Nije fer bilo prema njima što si pobegao. Nekad je otrov i lek. Ljudi ubili, ljudi spasili. Ne ti isti, da se razumemo, a razumemo se. I te kako se razumemo. I ovde stajem jer o ovom delu isceljenja najmanje znam, još ga proučavam i biram da mi bude dobro. Više znam o gubitku, nepravdi, razočaranju, tupom osećaju i imitiranju normalnog života.

Za kraj, negde sam pročitala – „Borislav Pekić je umro od emigracije, dobrovoljnog izgnanstva, jer tamo je suviše tamo, ovde je suviše ovde”. Možemo li biti suviše ovde? Ili suvišni… Ne znam šta sam htela, lako se zbunim ovih dana. Odoh da malo prošetam.

Autorka je glumica i dramska spisateljica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Važan i neizostavan dokument jugoslovenske popularne kulture: Monografija grupe „Smak”

Petar Mošić predstavlja samostalnu izložbu – „Spavači“

Priča o ugnjetavanoj ženi jedna od najgledanijih u istoriji italijanske kinematografije: Film „Uvek postoji sutra” u kragujevačkom SKC-u

„Od betona do kanona” i „Neispričana priča”: Dani Milutina Milankovića u Istorijskom arhivu Šumadije