Šetnja za čiste ruke

Hiljade Novosađana izlaze na ulice, po snegu i mrazu isto kao i po južini. Neki s dečicom. Neki s životnim parom s kojim zajedno imaju 100 i ohoho godina. Mnogi su rođeni u drugoj polovini devedesetih, možda baš ledene zime 1996/97, kad je moje pokolenje bilo uvereno da posle Miloševića – koji tada samo što nije bio najuren – počinje izgradnja demokratske Srbije. Verovao sam, jer nema smisla protestovati protiv zla ako čovek ne veruje da je cilj dostižan. Verovao sam da dolazi vreme normalnih ljudi.

Kriv sam što sam bio naivan. Kriv sam što u skupštini i vladi ponovo sede od najgorih gori. Nije trebalo verovati Đinđiću, Koštunici i Čanku. Trebalo je na vreme zahtevati da se povuku čim urade ono što su obećali. Ako ne mogu da to urade – da se povuku zato što ne mogu. Nije bilo nikog ko bi im od prvog dana sedeo za vratom i opominjao ih da grade državu ili da idu kući. Oni koji su ih podržavali bili su bolećivi: te nije im lako, te treba im dati vremena, te nema zakonske osnove za hapšenje zločinaca i ispunjenje ostalih obećanja, te veronauka je važnija od obrazovanja i vaspitanja.

Što su onda zamajavali građane? Što nisu odmah rekli da će se okružiti debejcima i mračnjacima iz ratnih štabova, da će navaliti da rasprodaju i grabe sve što je iole valjalo. Već u proleće 2001, nekoliko meseci posle rušenja Miloševića, bilo je jasno da je DOS-u odnosno dosovcima glavni cilj bio dolazak na vlast. Ni Đinđiću i Koštunici, Čanku i Kasi još manje, nije padalo na pamet da nešto mnogo menjaju. Važno je bilo uhlebiti svoje kadrove – od finansijera stranaka do lepilaca plakata – i ne zamerati se prethodnicima. U Skupštini Vojvodine DOS je imao 118 od 120 poslanika. NJihov učinak bio je – 0,000. Većina medija je ćutala. Nije bilo poželjno kritikovati „naše“. U nekoliko navrata pitao sam znance iz vlasti zbog čega svuda nameštaju mutne ili anonimne likove koji do juče nisu imali veze sa opozicijom. Odgovarali su: „Viši interesi“; „Ucenjuje nas Koštunica“; „On je Čankov čovek“; „Nemamo dovoljno ljudi“…

DOS nije hteo ni da vidi ni da čuje nepartijce, koji su činili 95 odsto topovskog mesa, odnosno „šetača“ od 1996. do 2000. Isto je i danas. Kad bi kojim čudom pobedio Savez za Srbiju, sve državne fotelje prigrabili bi likovi poput Gojkovićeve, Nebojše iz Beograda, Vulina i Brnabićeve. Ko ne veruje, neka zamisli Obradovića kao ministra informacija ili Đilasa kao ministra pravde. Kad državu vode oni kojima je ona zajedno s njenim građanima poslednja rupa na svirali – ima se to što se ima. Od Osme sednice do danas.

Među novosadskim mitingašima svakog petka može se čuti da njihov grad postaje Dodikovo. Ili Andrejevo, kažu drugi. Ma koliko se oni tome protivili, nema partije koja bi se usudila da se suprotstavi Dodikovoj vladavini nad Srbijom, uz svesrdnu pomoć braće Vučić. (Da se ne zaboravi: tapšanje s pomenutim patentirao je Boris Tadić.)

Bezdušnim vladarima služe gotovo svi mediji; sasluži im crkvena hijerarhija. Uz njih su organizacije književnika, gotovo sve što se prodaje na trafikama, takozvani sindikati, vojska, policija, veroučitelji, svekolika raspevana i razgolićena estrada, sportisti od reprezentativaca do seoskih liga, sve inspekcije, većina sudija i tužilaca, direktori škola, bolnica, javnih preduzeća, domova kulture, zaposleni u državnim službama, svi koji obrću više od deset hiljada evra mesečno…

Pet ili deset hiljada slobodnih Novosađana su kap u mrtvom moru. Upravo zbog toga sam srećan što sam s njima. Nesrećan sam što nemamo za koga da glasamo, jer obični građani sa svojim životima i skromnim životnim potrebama nisu zanimljivi ni vlasti ni opoziciji. Zna li neko kako da ih nateramo da brinu o ljudima i njihovoj jedinoj državi? Kako da primoramo vlast da saopšti zašto su na slobodi ubice Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića 2004. i Olivera Ivanovića 2018?

Da li je rešenje ostavka Vučića i njegovih i formiranje tehničke vlade s oročenim mandatom, sastavljene od nepartijskih stručnjaka, koja bi raspisala slobodne izbore za ustavotvornu skupštinu pod međunarodnim nadzorom? Da li je izvodljivo donošenje novog ustava koji bi omogućio lustraciju, oduzimanje nezakonito stečene imovine, poništavanje lažnih diploma, obustavljanje divlje gradnje? Da li se može bar pokušati da se obuzda hidra korupcije, partijsko i zemljačko i rođačko zapošljavanje, da se uz pomoć spolja – pa i iz Rusije, ako je voljna da pomogne – formira nezavisni javni servis, da se sudstvo, policija i glasila oslobode od partijske šape i pesnice? Da li je moguće stvoriti pokret ljudi čistih ruku koji će započeti čišćenje Srbije od svekolikog mutljaga što je guši? Da li je, za početak, moguć okrugli sto po uzoru na onaj u Poljskoj pre 30 godina? Da li je moguća saglasnost pristalica i protivnika vlasti o bar desetak osnovnih pitanja najbitnijih za život danas i sutra?

Srbija je zajednička otadžbina i Vučićevih birača i obožavalaca i onih koji to nisu. Zajednička budućnost moguća je samo ako se o njoj, kao jednaki s jednakima, dogovore predstavnici i jednih i drugih. U protivnom država neće valjati ni jednima ni drugima, niti će biti državom. Biće prćija čas jednih, čas drugih, loših i gorih.

Iako imam više pitanja nego odgovora, idem na proteste i duvam u pištaljku. Zbog onih koji su ledene zime 1996/97. imali dvadeset godina. Zbog onih koji su tada rođeni. Zbog onih koji se rađaju ove zime. Jao njima ako našom otadžbinom i kroz dvadeset godina budu vladali Dodik i njegovi seizi.

Autor je novinar iz Novog Sada