Proteklih dana naše skučeno medijsko nebo iznova je ustalasano vestima koje, ma koliko različite bile, imaju zajednički imenitelj.
Dara iz Jasenovca, udžbenici stranih izdavačkih kuća, a od nacionalnog značaja, poligrafi na koje se ne pristaje, korona koja se opire napretku, vakcinaciji, naporima Vlade i Kriznog štaba, te potpuno samovoljno i nesmetano buja, Bakareci sa govornica i predsednička dobacivanja iz Sarajeva, jednoglasno poručuju da je došlo vreme obračuna.
Možemo reći da svedočimo momentu obračuna sa istorijskim neprijateljima, ustašama, potom sa strancima koji bi da prekrajaju našu istoriju, pa kriminalcima koji su, začudo, nabujali ispod šinjela vlasti, zatim sa stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima koji su ukrali izvestan broj miliona, onda sa počivšim Balaševićem, i, na posletku, s koronom.
Dara iz Jasenovca je film koji je uzburkao strasti, probudio nacionalno i svako drugo osećanje, razgnevio masu, podgrejao emocije onih koji su potpuno bezbrižno tavorili u svojim nebitnim životima, oživeo prošlost do te mere da je sadašnjost potisnuta u drugi plan.
Kritika umetničkih aspekata ovog filmskog ostvarenja i njegovog kapaciteta da posluži kao nastavno sredstvo tumače se kao napad na srpstvo, kao drugosrbijanstvo i autošovinizam.
Država se velikodušno nudi da sama piše udžbenike, zanemarujući jednu prostu činjenicu da je to i dosad radila.
Udžbenike ne pišu ni Hrvati ni Nemci, već autori iz Srbije i svaki udžbenik prolazi kroz postupak akreditacije, koji ne vrše ni Nemci ni Hrvati i njihove izdavačke kuće, već država Srbija i tela koju je ona ovlastila da to čine.
Krizni štab u čije odluke niko ne veruje dirigovano poručuje da treba uvesti policijski čas da se narodu opipa puls, dok predsednik umesto toga predlaže izgradnju nove bolnice u okolini Novog Sada; zašto sprečiti kad možemo lečiti.
Đilas je više u Skupštini i programima režimskih medija sada nego kad je bio gradonačelnik, interesantan fenomen. Stiče se utisak da je neophodan, na ovaj ili onaj način, kao džak koji će režim da šutne u nedostatku izgovora za sopstvenu nedovoljnost.
Balašević je neprijatelj Srba jer je na snimku izvađenom iz konteksta rekao da govori na iskvarenom hrvatskom jeziku. Oni koji ga mrtvog napadaju, barataju srpskim, ali nevešto, mahom uz mnoštvo pravopisnih grešaka.
Ipsos sprovodi anketu sa tri pitanja:
Da li Srbija ide napred ili nazad?
Da li ste za ulazak u EU?
Da li ste za ulazak u NATO?
Predsednik se sa svim ovim zalima obračunava šatro usput, u pauzi između ispita, međutim, primetno je da se rasipa na dirigovanje, kanda je zato popustio u školi, pod stare dane.
Obračun sa neprijateljima neminovno poteže pitanje patriotizma.
Pobornici ćirilice kao odbrane srpstva uglavnom je brane tako što su nepismeni isključivo na ćirilici.
Ukazivanje na umetničke nedostatke filma, koji je kao državni projekat i svedočanstvo o zločinima morao da izbegne zamke u koje je upao, proglašava se za antisrpsku propagandu.
Sudeći po društvenim mrežama, ispada da su najveće patriote ljubitelji toplih sendviča, organizovanih masovnih druženja uz autobuski prevoz sa iskusnim vodičima, kao i oni koji su iz napredne Srbije pobegli glavom bez obzira, pa se patriotizmom frljaju po Nemačkama, Amerikama, Australijama i ostalim Kanadama.
Državni neprijatelji su dojučerašnji prijatelji koji odbiju poligraf.
Shitshow.
Autorka je profesorka srpskog jezika
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.