Sima Lozanić u Vučićevoj autokratiji

Još jednom su srpski hemičari pokazali kako se čuva sećanje na svoje velikane. Brojne manifestacije su održane i brojni tekstovi i monografije su napisani i o drugim srpskim hemičarima.

Stiče se utisak da znamo da čuvamo od zaborava velikane kakvi su pored Sime Lozanić i Vukić Mićović, Đorđe Stefanović, Mihajlo Mihajlović, Milutin Stefanović ili Dragomir Vitorović.

To oni svakako zaslužuju, a nama, njihovim naslednicima, i drugima generacijama hemičara koje dolaze, od velike je koristi zarad definisanja jednog pravog puta u budućim istraživanjima, i u budućim univerzitetskim i nastavnim aktivnostima. Hvala kolegama koje su nesebično radile na pripremi izložbe.

Međutim, ja ne mogu da vas izvestim kako je otvaranje izložbe proteklo. Nekako u isto vreme, nedaleko od zgrade Akademije, održavao se jedan drugi skup – skup građana Srbije u znak protesta zbog brojnih neregularnosti na poslednjim izborima koji su održani u Srbiji.

Po svemu sudeći, one su brojne i doprinele su tome da rezultati izbora ne održavaju političku volju građana. U isto vreme poslanici Republike Srbije štrajkuju glađu, a u beogradskim zatvorima je utamničeno oko 30 studenata zbog učešća na protestima koji su održavani prethodnih dana.

Razmišljajući na koji događaj da odem, nisam imao dilemu. Ovaj prvi predstavlja lepu i prigodnu kulturnu manifestaciju, a ovaj drugi se organizuje sa ciljem da se spase država Srbija od jurišnog nadiranja beščašća, nemorala i lopovluka koji prete da je potpuno uruše.

Ako se ne bi postigao pozitivan rezultat na protestima koji se održavaju već deset dana ispred sedišta Predsedništva, gradske skupštine i Republičke izborne komisije, izložba u Galeriji SANU gubi svaki smisao.

Protesti koji se organizuju sa ciljem da se povrati institucija regularnosti političkih izbora u Srbiji štiti manifestaciju ovog tipa i mnoge slične.

Ukoliko se pak to ne postigne, ovakve lepe manifestacije potpuno gube svoj značaj. I veliko je pitanje da li će se u budućnosti uopšte i održavati.

I mnogo više, u takvim okolnostima, svoj značaj u potpunosti gubi i SANU, Univerzitet i sve druge akademske ustanove, a sa njima srpska nauka i srpsko visoko školstvo.

Ako se sve to ima u vidu, nameće se pitanje da li je u ovakvim političkim okolnostima izložbu uopšte trebalo i pokretati. Jedan veliki rad koji je utrošen za njenu pripremu trebalo je možda krunisati kasnije, kada se okolnosti promene i kada se postave šipovi pod naprsle temelje kuće u kojoj svi živimo.

Jer, postavlja se jedno logično pitanje: ima li smisla kačiti umetnine na zidove zgrade čiji se temelji urušavaju, i kojoj preti opasnost od rušenja.

S druge strane, srpskoj autokratiji, bar za sada, ovakvi događaji odgovaraju, jer stvaraju lažnu sliku o normalnom funkcionisanju države.

Svi znamo, lično verujem, da su na Univerzitetu u Beogradu i u SANU u većini naučnici, umetnici i profesori koji ne podržavaju posrnuće u kakvom se se Srbija danas nalazi. Zbog toga naše aktivnosti u ovakvim vremenima moraju biti prilagođene trenutku.

A izložbe i slične manifestacije mogu malo da sačekaju. Ako se svi zajedno potrudimo, brže će doći na red.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.