Foto: FreeImages / CierpkiSva pisana, kao i druga javna glasila, ne štede prostor da govore o događajima u vezi sa izabranim konkursnim radom koji bi trebalo da predstavlja spomen-obeležje tragično preminulom premijeru demokratske Srbije, gospodinu Zoranu Đinđiću.
Na platou, budućem trgu, između Rektorata Beogradskog univerziteta i Studentskog parka, koji je potpuno i namerno i krajnje diletantski projektovao poznati arhitekta Boris Podreka, trebalo bi da stoji strela, koja vertikalno skreće u nebo.
Ovaj simbol je prepoznatljiv i jasan svakom ovovremenom građaninu, jer ga svakodnevno viđamo na patikama i drugim delovima odeće, proizvodima poznate kompanije sportske opreme. Osim ovog iskustva, gotovo identičnu strelu kao spomeničko obeležje videli smo na fotografijama nekih naših dnevnih novina, snimljenih negde u Portugalu i na još nekoliko mesta u svetu.
Potpuno isti pokret ove strele, u ulozi spomenika, pamtimo iz više desetina ili stotina primera korišćenja, jer na taj način su mnogi gradovi na čitavoj teritoriji SSSR-a i u zemljama članicama Varšavskog dogovora, gradili duraluminijumska spomen-obeležja, gde strela predstavlja „okamenjeni“ metalni trag izduvnih gasova reaktivnog motora borbenog lovca presretača, aviona tipa MiG, Suhoj ili drugih.
U Ruskoj Federaciji i danas postoji veliki broj ovih objekata-spomenika neinventivnog naturalističkog karaktera. Te naivne, iskrene i nepretenciozne pokušaje inženjera, da po svom amaterskom osećanju daju doprinos umetničkom stvaranju, vajari su gledali sa puno razumevanja i tolerancije. Jedan takav bio je postavljen na vojnom aerodromu u Batajnici.
Pošto je objavljeno koji je rad pobedio na međunarodnom i javnom konkursu za spomenik u centru akademskog dela grada Beograda, nije moguće oteti se sudu zasnovanom na znanju i iskustvu struke, da postoji loša i zla namera devastiranja urbanizma i spomeničke kulture glavnog grada Srbije. Ingenioznost ideje strele usmerene uvis sadržana je u protezi koja povezuje njena dva dela. Pored te ortopedske intervencije, na streli je mnogo ožiljaka, tragova aktivnog političkog života, ucrtanih lenjirom kao na mapi podeljenih kolonijalnih poseda. Jedino to je, pored mogućnosti da čujemo i nikada ne zaboravimo autentičan glas premijera Đinđića, potpuno originalno.
O muzici koja se može slušati dok se pojedinac, grupe ili mase građana i poklonika lika i dela ubijenog premijera, nadahnjuju memorišući nezaboravne vizuelne utiske, trebalo bi čuti one koji se ozbiljno bave umetnošću muzičke.
Autor je vajar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
