Simbolika atentata u Marseju

Tom prilikom izgubio je život i ministar spoljnih poslova Luj Bartu koji je u istoriji ostao zabeležen kao jedan od poslednjih evropskih državnika koji su još pokušavali da organizuju otpor rastućoj pretnji fašizma. Iako pozadina atentata u Marseju 9. oktobra 1934. ni danas nije potpuno rasvetljena dok izveštaj francuske državne komisije iz Eks-an-Provansa, koja je istraživala atentat, ni danas nije dostupan javnosti, nema sumnje da su se istorijske putanje dve zemlje koje su bile povezane još od osme decenije XIX veka u to vreme razdvojile. Mit o francusko-srpskom prijateljstvu, međutim, još dugo će obeležavati odnose dve zemlje. Kasnija istorija i, naročito, nedavna tragična smrt jednog mladog Francuza u Beogradu stoga neizbežno otvaraju pitanje: kolika je danas njegova vrednost?

Za Srbiju i njen društveni i politički razvoj u XIX veku veze sa Francuskom imale su neprocenjiv značaj: prvi srpski nacionalni program došao je iz Pariza, sredinom veka jedan francuski oficir, Ipolit Mondan, postao je prvi ministar i reformator srpske vojske, temelje vojne industrije u Kragujevcu postavio je drugi francuski oficir Šarl Lubri, u Parizu su školovane generacije budućih srpskih državnika, tzv. Parizlije, koji će zemlju početkom XX veka uspešno provesti kroz dramu dva balkanska i jednog svetskog rata.

Već od kraja XIX veka Francuska će postati prvi poverilac Srbije, njenim kreditima će posle Berlinskog kongresa biti izgrađena prva železnica u Srbiji i modernizovana armija, a srpska država i vojska će preživeti Prvi svetski rat zahvaljujući vojnoj, političkoj i ekonomskoj podršci Francuske čija mornarica je pod komandom admirala Geprata čak okupirala Krf da bi na njemu organizovala smeštaj, oporavak i reorganizaciju ostataka srpske vojske posle povlačenja preko Albanije. Pomalo u senci ovih zbivanja će ostati rezolucija francuskog parlamenta od 26. novembra 1915. godine o prijemu srpskih đaka i studenata na školovanje u Francuskoj zahvaljujući kojoj je do 1940. godine čak 33.000 studenata diplomiralo na francuskim univerzitetima, čitava generacija koja će postati okosnica moderne, danas bismo rekli evropske građanske klase u Srbiji i presudno uticati na razvoj zemlje sve do početka šezdesetih godina kada je sišla sa javne scene.

Istorija će kasnije razdvojiti dve zemlje, Francuska će biti poražena i okupirana u trećem ratu sa Nemačkom za manje od sto godina i posle rata biti obnovljena zahvaljujući viziji generala De Gola, dok će Srbija krenuti u avanturu „Druge Jugoslavije“. To će učiniti i da se dve zemlje nađu na suprotnim stranama istorije.

De Gol je uzaludno molio Tita da poštedi život Draži Mihajloviću u kome je francuski general verovatno video (iako ga, po svemu sudeći, nikada nije sreo) oličenje onih vojnih i političkih vrlina kojima je i sam pripadao. Kažu da zbog toga do kraja života nije posetio Beograd. Pedesetih godina Tito će podržati alžirske ustanike u njihovom ratu protiv Francuske, a prvi brod s jugoslovenskim oružjem namenjenim FLN koji je presrela francuska mornarica će, slučajno ili ne, nositi naziv „Srbija“. Stara srpska emigracija u Parizu i danas veruje da je maršal to učinio namerno da bi prekinuo nit francusko-srpskih odnosa. Odnosi Beograda i Pariza pašće na najnižu tačku početkom šezdesetih kada je Beograd priznao nezavisnost Alžira zbog čega su, zakratko, ambasadori dve zemlje bili povučeni. Iako je danas malo Francuza koji će javno reći da postoji paralela između jugoslovenskog priznanja Alžira i francuskog priznanja Kosova 2008. godine na primedbu da su ta dva slučaja neuporediva spremno će odgovoriti da je sa Kosova proterano četvrt miliona Srba dok je iz Alžira proterano čak milion i po Francuza i da „oni koji su bili za nezavisnost Alžira ne mogu biti protiv nezavisnosti Kosova“. O nekadašnjim francusko-srpskim odnosima danas svedoče još samo spomenik na Kalemegdanu i spomenik Karađorđevićima na pariskom Port de la Muet, ali i ulice u Francuskoj i Srbiji koje nose nazive iz tog vremena kao i poneka stara gradska pesma u Skadarliji.

Da li je mit o francusko-srpskom prijateljstvu prevaziđen?

Danas je mnogo onih koji će na ovo pitanje odgovoriti potvrdno: francuski i srpski vojnici su tokom devedesetih prvi put pucali jedni na druge, tokom građanskog rata u Jugoslaviji antisrpska propaganda bila je veoma snažna u Francuskoj (naročito su se isticali tzv. novi filozofi koji su smatrali da je Miloševićeva Srbija naslednica Hitlerovog Trećeg rajha), a pojedini savremeni istoričari (Grimel Žakinjon, na primer) čak će ustvrditi i da je Francuska u Srbiji našla „pogrešnog saveznika“ koji je vezao ruke njenoj međuratnoj diplomatiji i doprineo slomu 1940. godine.

Nedavno je ugledni komentator vodećeg francuskog nedeljnika bez ustezanja zapisao i da su Srbi „nacija kriminalaca koji, iako se nisu pokajali, nameravaju da uđu u evropski koncert“. Tokom boravka u Francuskoj bilo je i onih koji su mi savetovali da ne insistiram mnogo na evociranju veza iz vremena kada je Srbija bila saveznik Francuske u ratu protiv zemlje koja je danas glavni saveznik Francuske u izgradnji moderne Evrope, ratu o kome se danas često govori kao o „bratoubilačkom ratu“ ili „evropskom građanskom ratu“.

Bilo je i onih koji su mislili da je poslednji francuski predsednik koji je držao do veza sa Srbima bio Fransoa Miteran, ali je i njegov naslednik, Žak Širak, smatrao za potrebno da stavi do znanja Borisu Tadiću i Vojislavu Koštunici da je upravo on sprečio bombardovanje beogradskih mostova 1999. godine. Naravno, ima i mnogo Francuza, naročito starijih, koji nisu prihvatali optužbe protiv Srba, ne samo zbog mita o istorijskom prijateljstvu dva naroda nego i zato što su u njima videli napuštanje degolističkih tradicija i podrške državi koju je Francuska stvorila.

Nezavisno od snažnih osećanja koja su u Francuskoj probudili prizori iz rata u Bosni, zvanični Pariz nikada nije odustao od Srbije: u Rambujeu je pokušao da spreči bombardovanje, posle promene u Beogradu 5. oktobra 2000. godine nije oklevao da na evropski samit u Bijaricu pozove Vojislava Koštunicu i time pruži međunarodno priznanje novoj srpskoj politici kao i da na samitima u Zagrebu i Solunu otvori vrata Unije Srbiji i drugim zemljama Zapadnog Balkana. Iber Vedrin i Žak Širak u to vreme su svojim dolaskom u Beograd ohrabrili novi kurs Srbije. Francuskog ministra spoljnih poslova tom prilikom smo zadirkivali pitanjem ne plaši li se da će u Beogradu biti uhapšen i poslat na izdržavanje dugogodišnje zatvorske kazne na koju ga je osudio režim Slobodana Miloševića. Ni posle 5. oktobra, međutim, u francusko-srpskim odnosima nije sve išlo glatko: francuski privrednici su posle zaokreta u velikom broju počeli da dolaze u Srbiju, ali ih serija neuspeha (naročito afera s privatizacijom najvećeg srpskog proizvođača mineralne vode, neuspeh francuskog projekta autoputa Beograd – Južni Jadran, afera „Šinvoz“ i sl.) u tome obeshrabrila zbog čega su francuska ulaganja u Srbiji do danas ostala na skromnih pola milijarde evra. Srpski izvoz u Francusku dostigao je dve trećine uvoza do 2007, kada je Beograd odustao od ekonomske diplomatije i trgovinski bilans se ponovo okrenuo na njegovu štetu.

Ukratko, istorija, ma koliko bila slavna, ne može se ponovo napisati, ali istorija može biti inspiracija, ponekad čak i ulaznica za budućnost. Ni u najtežim danima građanskog rata u Jugoslaviji sa ulica u Parizu, Kanu, Lionu i drugim francuskim gradovima nisu skinuti srpski nazivi dok na spomenicima iz Prvog svetskog rata u Tijeu, Kompijenju, Verdenu i dr. odnedavno ponovo stoji srpska zastava.

Zvanični Pariz nema dilema kada je u pitanju ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Uniji, a francuska diplomatija u UN, uprkos tome što je Pariz priznao Kosovo, prošle godine se uzdržala da stavi veto na srpski predlog da se o tome zatraži mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu.

Štaviše, brojne agencije Unije od kojih zavisi evropska integacija Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana danas vode francuski funkcioneri i bez ustezanja se može reći da će uspeh evropske orijentacije Srbije zavisiti pre svega od stava vodećih zemalja EU među kojima su Francuska i Nemačka nezaobilazne.

Autor je bivši ambasador Srbije u Francuskoj