Simbolika Boba Dilana

Dok je prvom periodu, koji je trajao 30 godina, pečat dao prvi predsednik države i partije Kine Mao Cedung, dotle je drugom periodu, takođe u trajanju od tri decenije, pečat utisnuo veliki reformator Deng Hsijaoping, koji nikada nije postao ni predsednik države ni predsednik najbrojnije komunističke partije na svetu (74 miliona članova).

Proglašavajući pre 60 godina NR Kinu, Mao je tog 1.10. u Pekingu na trgu Tjenanmen rekao: „Kina, odnosno jedna četvrtina čovečanstva, vaskrsla je“. U kineskoj akademiji nauka rekli su mi malo poznatu zanimljivost da je taj Maov govor od 1.10. ‘49. bio jedini govor koji je putem radio talasa emitovan u celoj Kini. Tada, i nikada više, Mao se obratio direktno putem radija (TV nije ni postojala) u toku 30-godišnje vladavine kineskoj naciji. Na moje pitanje zašto to više nikada nije učinio, rečeno mi je da je Mao govorio jakim hunanskim akcentom (rođen je u provinciji Hunan) nerazumljivim za veliku većinu stanovnika Kine. Od 1949. Mao nije držao govore preko radija. Čitanje svojih govora i obraćanje naciji u vreme „velikog skoka napred“, uvođenja „narodnih komuna“, a posebno u periodu „kulturne revolucije“ (1966-76), Mao je prepuštao zvaničnim spikerima.

U Institutu za strateške studije Kine, rekli su mi da se savremena Kina, na pragu 21. veka, nalazi na početku velikog, dugog, ali ekonomskog marša, i da na tom putu ne bi smela da bude usamljena, kao nekada – u vreme „onog“ istorijskog, iz perioda oružane revolucije, Dugog marša. Potrebno je povlačiti paralele između pojedinih „marševa“, posebno onih istorijskih, makar u ciljevima, rekli su domaćini, ali ne i u žrtvama. Podsetili su me da je Dugi marš, u vreme revolucije, pre 1949. otpočeo sa 100.000 ljudi. Okončan je posle pređenih 12.000 km za 370 dana, sa svega 7.000 do 8.000 preživelih boraca.

Od današnje Kine i savremenog sveta traži se nešto drugo i mnogo više. Manje ljudskih žrtava, veće jedinstvo, solidarnost, međusobno razumevanje, harmonija u međudržavnim odnosima, poštovanje suvereniteta drugih, kao i uvažavanje razlika. Savremeni razvoj Kine ne ide pravolinijski. I Kina prolazi kroz krize i protivurečnosti. Kreće se hodom, ali i kasom. Ide, kako to Kinezi imaju običaj danas da kažu, cikcak linijom. Ponekad zastane, kao i svet uostalom, u ovoj globalnoj ekonomskoj krizi, ali se nazad ne vraća, već ide napred tražeći svoj put razvoja. Oslobodila se Kina Maove ljušture komunizma i voluntarizma. Kina se sve više otvara prema svetu, a svet masovno „preskače“ bedeme Kineskog zida donoseći u Kinu milijarde investicija.

Na savremenu, današnju Kinu, simbolično se mogu primeniti stihovi Amerikanca Boba Dilana da „nije potrebno da budeš meteorolog da bi znao u kom pravcu vetar duva“. Tako je i sa Kinom. Poslovni ljudi bez predrasuda o „crvenoj opasnosti“, pohrlili su u Kinu. A Kina spaja staro i novo. Tradicije se ne odriče, a novine savremenog sveta primiče Kineskom zidu. U holu jedne moderne poslovne zgrade od čelika i stakla u Šangaju, stoji natpis: „Svaka pojava svakodnevnog života podvrgnuta je strogim propisima“. Na moje pitanje da li je ta misao Maova, privrednik-biznismen odgovara, na moje iznenađenje, da je to Konfučijeva (živeo pre 2.500 godina) a ne Maova misao. Dodao je da je Konfučije bio i praktičan jer je rekao i da „svaki čovek podešava svoj život prema okolnostima, realnim uslovima i mogućnostima“.

Ugledne međunarodne institucije i njihovi istraživački timovi govore da će godine prve polovine 21. veka biti obeležene kao „decenije Kine“. Prognoze i procene iznose se u tri dimenzije. Prva kaže da će Kina postati globalna sila, paralelna po ekonomsko-tehnološkoj moći, „rame uz rame“ i u „mrtvoj trci“ sa SAD. Tu je dimenzija o podeli „drugog mesta“ Kine sa Rusijom u vojnoj sferi. Treća dimenzija predviđa usporavanje rasta kineske privrede, svojevrstan zamor i „gubljenje daha“ u razvoju njene ekonomije.

Zajedničko ovim mišljenjima, koje se kao nit provlači u procenama, jeste to da će (ne)uspešan razvoj Kine biti sigurno u znaku „utiskivanja kineskog pečata“ na (s)kretanja tokova naše civilizacije, i to dublje i trajnije nego bilo koji drugi procesi i promene savremenog sveta. Način rešavanja današnje svetske ekonomske krize zajedno sa Amerikom samo je vrh ledenog brega i početak nove preraspodele snaga moći na današnjoj političkoj sceni. To je uostalom pokazao upravo završen samit G-20 u Pitsburgu.