Sindikat i penzioneri

1. Prostor sindikalnog udruživanja je uži od mogućeg. Ustav Srbije, u članu 55. stav 1, slobodu sindikalnog udruživanja jemči svim građanima. Zakon o radu, međutim, tu slobodu znatno sužava jer u članu 6. predviđa da je sindikat – „organizacija zaposlenih“ a zaposleni su, po članu 5. stav 1, samo fizička lica u radnom odnosu kod poslodavca. Lica koja rade van radnog odnosa ne mogu se, stoga, udruživati u sindikalne organizacije. Kako u tom režimu radi veliki broj radnika, neophodno je da se zakonski proctor sindikalnog udruživanja proširi licima koja rade po ugovoru o obavljanju privremenih ili povremenih poslova, ugovoru o delu i ugovoru o osposobljavanju i usavršavanju. To se može postići izmenom člana 5. stav 1. Zakona o radu koji bi glasio: „Zaposleni, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje radi u radnom odnosu ili van radnog odnosa.“

Ovakva odredba dovela bi do niza značajnih promena u nezavidnom položaju lica koja rade van radnog odnosa: prva bi imala za posledicu – automatski pristup sindikatu, kao organizaciji zaposlenih; druga bi imala za posledicu – automatski pristup socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju, preko reprezentativnih sindikata; treća bi imala za posledicu – automatski pristup posebnom režimu sudske zaštite u radnom sporu, koji je efikasniji od opšteg režima u običnoj parnici; četvrta bi imala za posledicu – automatski pristup štrajku kao legalnom buntovnom načinu ostvarivanja prava.

Koristeći ustavnu slobodu sindikalnog udruživanja, korisnici penzija su već osnovali sindikalna udruženja penzionera (civilna i vojna), ali zakonskih propisa o njima još uvek nema. Zato je krajnje vreme da se stvarnost uzakoni, a do toga može doći ako Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju bude dopunjen sledećom odredbom: „Korisnici penzija se mogu udruživati u sindikat bez odobrenja uz upis u javni registar, radi ostvarivanja, zastupanja, predstavljanja i unapređivanja njihovih pojedinačnih i kolektivnih prava i interesa.

2. Uloga sindikata u reformi penzijskog sistema iziskuje da sindikalna udruženja penzionera steknu svojstvo reprezentativnosti, kako bi obezbedili učešće u socijalnom dijalogu i kolektivnom pregovaranju, kao i članstvo u Socijalno-ekonomskom savetu Republike. To će postati moguće kada Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju bude dopunjen sledećom odredbom:

„Sindikat penzionera smatra se reprezentativnim: 1) ako je osnovan i deluje na načelima sindikalnog organizovanja i delovanja, 2) ako je nezavisan od državnih organa i javnih službi, 3) ako se finansira pretežno od članarine i sopstvenih izvora, 4) ako je upisan u javni registar u skladu sa zakonom i drugim propisima, 5) ako je u njemu učlanjeno najmanje 15% od ukupnog broja korisnika penzija na teritoriji Republike.

Reprezentativnost iz stava 1. ovog člana utvrđuje se shodnom primenom propisa o utvrđivanju reprezentativnosti sindikata zaposlenih“.

3. Urgentni problemi položaja penzionera su višestruki, ali su najznačajniji – vraćanje uskraćenih iznosa penzija i svođenje socijalnog osiguranja na socijalnu zaštitu.

Nakon ukidanja zakona kojim su penzije iznad 25.000,00 dinara umanjivane od oktobra 2014. do oktobra 2018. godine, korisnici penzija očekuju da im država vrati uskraćene iznose penzijskih primanja. Po proceni Ministarstva finansija, budžetska ušteda ostvarena za tri godine važenja pomenutog zakona iznosila je 75 milijardi dinara, što bi za svih četiri godine moglo da bude celih sto milijardi. Država neće da vrati uzurpiranu imovinu penzionera, jer je članom 4. pomenutog zakona predvidela da se isplate umanjenih penzija smatraju konačnim. Sindikalna udruženja penzionera i njihovi članovi rešeni su da zaštitu Ustavom zajemčene imovine stečene na osnovu zakona ostvare pred Evropskim sudom za ljudska prava, ako je ne ostvare pred nacionalnim sudovima. Pošto se penzija, kao lično pravo, gasi smrću korisnika, njihovi naslednici će zahtevati naknadu štete u visini uskraćenih penzija. U oba slučaja zahtevi će biti istaknuti prema PIO Fondu kao glavnom dužniku i Republici koja ima položaj jemca-platca. I korisinicima penzija, i naslednicima umrlih penzionera, pripada još i kamata.

Sistem penzijskog osiguranja zasnovan je na principu međugeneracijske solidarnosti (čija se starost meri vekovima), u kojoj radno aktivna generacija iz zarada uplaćuje doprinose u penzijski fond kako bi po prestanku radnog veka iz tog fonda do kraja života ostvarivala penziju srazmernu visini uplaćenog doprinosa. Sredstva tog fonda održavaju se i uvećavaju još i pouzdanim investicionim ulaganjima. Ovakav model penzijskog osiguranja dominira i u Evropi i u svetu. Međutim, ovde je počeo da se kruni, što je naročito došlo do izražaja stupanjem na snagu zakona o umanjenju penzija 28.10.2014. godine. U tom devastiranju principa međugeneracijske solidarnosti, penzije sve više zavise od budžeta a sve manje od sredstava penzijskog fonda. Zato je i došlo do toga da se aprilsko i oktobarsko usklađivanje penzija sa troškovima života zameni godišnjim usklađivanjem u skladu sa „finansijskim mogućnostima budžeta“, kao da su penzijsko osiguranje i socijalna zaštita lica u stanju socijalne potrebe – jedno te isto. Prava po osnovu penzijskog osiguranja produkt su minulog rada i uplaćenog doprinosa, pa tu vlada princip – Koliko para (doprinosa) toliko muzike (penzija). Prava lica u stanju socijalne potrebe produkt su solidarnosti i humanizma, a zasnivaju se na socijalnoj pravdi, poštovanju ljudskog dostojanstva i budžetskim mogućnostima. Ako se proces budžetske zavisnosti penzijskih primanja nastavi, korisnici penzija neće moći da ostvare prava stečena uplatom doprinosa u PIO Fond, dok će osiguranici izgubiti pouzdanje da će uplaćeni doprinosi biti sigurna zaloga egzistencije po navršenom radnom veku.

Ovaj rizik uvećava činjenica da je država već preuzela upravljanje PIO Fondom, jer od 2014. godine većinu u Upravnom odboru tog fonda čine članovi koje predlaže resorno ministarstvo a ne članovi iz reda osiguranika i korisnika penzija. Ta većina presudno će uticati i pri pretećem otuđenju ostatka znatno smanjene imovine PIO Fonda (zdravstveni i rekreacioni centri, banjski kapaciteti i dr.) koja je već na lobističkom privatizacionom nišanu. Ako se to desi, a sva je prilika da hoće, onda će država lišiti korisnike penzija imovine stečene njihovim minulim radom.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji