Sindikati zdravstva i vakcinacija 1Foto: BETAPHOTO/ MILAN OBRADOVIĆ

Srbija je među prvima u svetu započela da vakciniše svoje građane protiv kovida 19, a sada polako tone ka dnu liste evropskih zemalja poređanih po obuhvatu vakcinacijom.

Složeni su razlozi nepoverenja naših ljudi u vakcinaciju, kao jednu od najdragocenijih tekovina civilizacije, teško uporedivu sa bilo kojom drugom intervencijom u pogledu preživljavanja dece i dužine zdravog života. Uzroke problema sa kojima smo suočeni u znatnoj meri objašnjava nezamislivo nepoverljiv odnos zdravstvenih radnika prema ovoj, daleko najefikasnijoj i najdelotvornijoj meri sprečavanja i suzbijanja nastale pošasti.

Sindikalni pokret u Srbiji, kao i u drugim sredinama tranzicijom poremećenih vrednosti, daleko je od uzornog borca za radnička prava. Međutim, kada je o vakcinaciji reč, sindikati zdravstva „hrabro“ brane nakaradno shvaćene interese svojih štićenika, suprotne svim normama iz oblasti medicine, razuma, morala i društvene odgovornosti.

Tako predsednik Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ smatra da ne može da ima stav prema obaveznoj vakcinaciji pre nego što odluka bude doneta.

Izjava liči na izvlačenje od odgovornosti, jer po istoj logici predsednik bi trebalo da drema u svojoj fotelji dok se razmatra smanjivanje plata ili prepolovljenje broja zaposlenih, pa da se oglasi tek kad postupak bude formalno završen. Drugim rečima, kad postane kasno.

Predstavnici ovog sindikata iz Niša prete burnom reakcijom ukoliko im se ne omogući besplatno testiranje. Slično su reagovali Sindikat zdravstva i socijalne zaštite USS „Sloga“ i Sindikat medicinskih sestara i tehničara.

Argumenti su im da, po analogiji sa vakcinacijom, testiranje treba da je besplatno, utoliko pre što neki među njima koriste odmor u četiri dela, pa im testiranje predstavlja veliki izdatak. U svojoj izvrnutoj logici, pozivaju se na svoja ustavna prava. Kakva? Da dobiju džejmsbondovsku „licencu za ubijanje“, doduše ne neprijatelja, već svojih pacijenata?

Ne pada im na um koliko je ne samo nemoralno, već i apsurdno njihovo tvrdoglavo istrajavanje u sebičnoj nameri da nekažnjeno rasejavaju zarazu. Nije ih sramota sopstvenog neznanja, zatucanosti i odricanja od struke kojoj su se posvetili.

Zabrazdila je sa nekoliko antologijskih nesuvislosti i potpredsednica Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, najbrojnijeg takvog udruženja u zemlji. Posebno je tužno što se kiti zvanjima, odnosno titulama „prim. dr“ ispred svog imena.

Prvi njen „biser“ je konstatacija kako, navodno, „vakcinacija 100.000 zaposlenih u zdravstvu ne bi ništa rešila“. Da je pitala domara ustanove u kojoj radi za objašnjenje, vrlo je verovatno da bi joj otvorio oči i naterao je da pocrveni.

Drugo, ustvrdila je kako je njen sindikat pozvao sve građane da prime vakcinu. To je u redu, naopako bi bilo da je drukčije, ali sledi poruka da rečeni sindikat nije zauzimao stav prema obaveznoj vakcinaciji svojih članova.

Dakle, građani treba poslušno da zavrću rukav, a njihovi očekivani uzori – kako hoće. Treće, dična potpredsednica misli da bi obavezna vakcinacija zdravstvenih radnika poslala lošu poruku građanima. Kako, pobogu?

Oni bi navodno shvatili da ne treba da se vakcinišu, pošto su njihovi iscelitelji već zaštićeni. Ispada da tek ako zdravstveni radnici nisu vakcinisani, građani uviđaju kakvu opasnost oni predstavljaju, pa moraju da ih se čuvaju.

Potpredsednica srlja dalje stazama besmisla, pa kao četvrti argument ističe kako nema podatke da su zdravstveni radnici prenosili virus građanima. Time skoro sasvim eksplicitno sugeriše da se članovi njenog sindikata, poput anđela, a za razliku od običnih smrtnika, ne zaražavaju i ne seju zarazu.

Vredi li pozivati se na zdrav razum? Vrhunac njene neuviđavnosti je peti argument: ona navodno može da govori samo o medicini zasnovanoj na dokazima. A ti dokazi valjda pokazuju kako kovid 19 nije zarazna bolest? Ili se ne prenosi sa zdravstvenih radnika? Ili vakcina nije delotvorna?

Predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije je lično pobornik vakcinacije, ali nema većinsku saglasnost članstva da se založi za njenu obaveznost. On, međutim, smatra da je, umesto testiranja povratnika sa odmora i prenošenja odgovornosti na direktore ustanova, bilo potrebno da ministar zdravlja proglasi obaveznu vakcinaciju zdravstvenih radnika.

Teško je ne složiti se sa ovim stavom, utoliko pre što je vrlo jasna zakonska osnova za takvu odluku.

 Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari