Ne nazire se kraj aferama sa plagijatima doktorata državnih funkcionera.

Očigledno je da su državne i univerzitetske vlasti rešile da sačekaju da tema ode u zaborav pred naletom novih zbivanja. Čak ni skorašnja peticija koju je potpisalo više stotina univerzitetskih profesora i naučnih radnika sa doktoratom povodom plagijata Siniše Malog ne utiče na njihov stav. Na Univerzitetu već godinama ne može da se formira komisija za ispitivanje ovog doktorata, a predsednik Republike brani Maloga kao da je za to kompetentan.

U javnosti se povremeno javi sumnja o snazi dokaza da se radi o plagijatu (retko koga ne mrzi da prolazi kroz stranice i stranice dokaza profesora Raše Karapanđže). Igrajući na tu kartu, Fakultet organizacionih nauka, na kome je Siniša Mali doktorirao, krajnje bezočno je zaključio da nema reči o plagijatu. Mogu da razumem njihov interes da sakriju bruku, ali se nadam da će ih gubitak reputacije koštati.

Da bi se ova sumnja makar malo razvejala, naveo sam dole neke delove disertacije Siniše Maloga paralelno sa mojim tekstom iz studije Novi model privatizacije u Srbiji koju smo prof. dr Boris Begović, prof. dr Boško Živković i ja objavili decembra 2000. godine i koja je dostupna na internet adresi http://www.clds.rs/pdf-s/s-privatizacija.pdf. Kako se može videti, radi se o pravom i doslovnom prepisivanju, bez imalo prepričavanja. Nedvosmislen plagijat. A ovo navedeno svakako nije sve što je g. Mali preuzeo u svoj doktorat.

Do sada se nisam javljao jer sam želeo da moja država i moj univerzitet reše problem na pravi način, a ne da ja radim njihov posao, na primer kroz tužbu sudu za plagijat. Očigledno je da su se ove nade izjalovile.

Plagirani pasusi u disertaciji Siniše Malog

Begović, Živković i Mijatović	Siniša Mali
Povraćaj može biti u obliku naturalne restitucije (vraćanja imovine, odnosno preduzeća u svojinu) ili suvlasništva na datom preduzeću ili imovini ili u obliku kompenzacije u vidu suvlasništva na nekom drugom preduzeću ili imovini ili u obliku državnih obveznice ili novca. Iako se reprivatizacija u istočnoevropskim zemljama vrši iz drugih razloga (moralni, kredibilitet države), ipak je njen sporedni efekt privatizacija društvenog ili državnog kapitala.	Povraćaj može biti u obliku naturalne restitucije (vraćanje imovine, odnosno preduzeća u svojinu), suvlasništva na datom preduzeću ili imovini, u obliku kompenzacije u vidu suvlasništva na nekom drugom preduzeću ili imovini i, konačno, u obliku državnih obveznica ili novca. Iako se reprivatizacija u istočnoevropskim zemljama vrši iz drugih razloga (moralni, kredibilitet države), ipak je njen sporedni efekat privatizacija društvenog ili državnog kapitala.
Najstariji metod privatizacije je prodaja državnog preduzeća privatnim licima. Ta tehnika korišćena je i koristi se i dalje u razvijenom delu sveta, kao i u zemljama u razvoju. Najpoznatiji primer je privatizacija u Velikoj Britaniji tokom 1980-ih godina, koja je i pokrenula talas privatizacije u celom svetu.	Najstariji metod privatizacije je prodaja državnog preduzeća privatnim licima. Ta tehnika korišćena je i koristi se i dalje u razvijenom delu sveta, kao i u zemljama u razvoju. Najpoznatiji primer je privatizacija u Velikoj Britaniji tokom 1980-ih godina, koja je pokrenula i talas privatizacije u celom svetu.
Dva su osnovna metoda prodaje: javni upis akcija i direktna prodaja najpovoljnijem ponuđaču. Kod prvog, država fiksira cenu akcije i nudi ih na prodaju zainteresovanima, bilo privatnim licima, bilo institucionalnim investitorima. Kod drugog, država organizuje prikupljanje ponuda na konkurentski način (tenderi) ili neposredno pregovara sa zainteresovanim investitorima. Moguća je i kombinacija ova dva metoda prodaje.	Dva su osnovna metoda prodaje: prvo, javni upis akcija; drugo, direktna prodaja najpovoljnijem ponuđaču. Kod prvog, država fiksira cenu akcije i ponudi ih na prodaju zainteresovanima – bilo privatnim licima, bilo institucionalnim investitorima. Kod drugog, država organizuje prikupljanje ponuda na konkurentski način (tenderi) ili neposredno pregovara sa zainteresovanim investitorima. Moguća je i kombinacija ovih dvaju metoda prodaje.
Prodaja je praktično jedini primenjen metod privatizacije u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju. Ponekad se odstupa od metoda prodaje po punoj ceni, jer vlade, kao britanska svojevremeno, teže širenju akcionarstva i jačanju srednjeg sloja, pa organizuju javni upis akcija sa nižim cenama od tržišnih ukoliko ih kupuju građani. Ideja je da se popustima obezbede kapitalni dobici kupaca-građana i tako oni podstaknu na upis.	Prodaja je praktično jedini primenjen metod privatizacije u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju. Ponekad se odstupa od metoda prodaje po punoj ceni, jer vlade, kao britanska svojevremeno, teže širenju akcionarstva i jačanju srednjeg sloja, pa organizuju javni upis akcija sa nižim cenama od tržišnih ukoliko ih kupuju građani. Ideja je da se popustima obezbede kapitalni dobici kupaca-građana i da se oni podstaknu na upis.
U zemljama u tranziciji, privatizaciju kroz prodaju najdoslednije su koristili Nemačka (za istočnonemačku privredu), Mađarska i Estonija. Ukoliko je za istočnonemačku privatizaciju jasno zašto je isključivo bila oslonjena na prodaju, interesantno je pogledati razloge Mađarske i Estonije: u obe zemlje je prevagnulo shvatanje da se dobro upravljanje privatizovanim preduzećima može ostvariti jedino ukoliko se ona prodaju, a ne i ukoliko se besplatno podele građanima ili delimično besplatno zaposlenima.	U zemljama u tranziciji, privatizaciju kroz prodaju najdoslednije su koristile Nemačka, Mađarska i Estonija. Ukoliko je za istočnonemačku privatizaciju jasno zašto je isključivo bila oslonjena na prodaju, interesantno je pogledati razloge Mađarske i Estonije: u obe zemlje je prevagnulo shvatanje da se dobro upravljanje privatizovanim preduzećima može ostvariti jedino ako se ona prodaju, a ne i ukoliko se besplatno podele građanima ili delimično besplatno zaposlenima.
Reformska estonska vlada čak je angažovala stručnjake nemačke privatizacione agencije Trojhand u koncepcijskim i tehničkim poslovima, uz veliko oslanjanje na međunarodne tendere.	Reformska estonska vlada čak je angažovala stručnjake nemačke privatizacione agencije Trijhand u koncepcijskim i tehničkim poslovima, uz veliko oslanjanje na međunarodne tendere.
Potreba za privatizacijom velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji pokrenula je oko 1990. godine potragu za inovativnim pristupom. I pronađena je vaučerska privatizacija. Ideja je jednostavna: građanima se besplatno podeli specijalan privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća.	Potreba za privatizacijom velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji pokrenula je oko 1990. godine potragu za inovativnim pristupom i pronađena je vaučerska privatizacija, koja se zasniva na besplatnoj podeli specijalnog privatizacionog novca (vaučeri) građanima, kojima oni kupuju akcije preduzeća.
Vaučeri se mogu dati građanima ili u jednakom ili u nejednakom iznosu, a prema godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama. Vaučerska privatizacija može biti organizovana centralizovano, za veći broj preduzeća odjednom (češki sistem), ili decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem).	Vaučeri mogu da se daju građanima ili u jednakom ili u nejednakom iznosu, a prema godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama. Vaučerska privatizacija može biti organizovana centralizovano, za veći broj preduzeća odjednom (češki sistem) ili decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem).
Najpoznatije vaučerske privatizacije su češka (i slovačka) i ruska, a delom su joj pribegle Poljska, Litva, Letonija, Slovenija, kao i centralnoazijske republike (Jermenija, Kazahstan, Kirgizija).	Najpoznatije vaučerske privatizacije su češka, slovačka i ruska, a delom su joj pribegle Poljska, Litvanija, Letonija, Slovenija, kao i centralnoazijske republike (Jermenija, Kazahstan, Kirgizija).
Češka privatizacija je bila centralizovana, pri čemu je država istovremeno prodavala veliki broj preduzeća koristeći iterativnu tehniku promene “cena”. Pošto su vaučeri bili neprenosivi među građanima, formirano je više investicionih fondova koji su akumulirali vaučere građana i “kupovali” akcije preduzeća.	Češka privatizacija je bila centralizovana, pri čemu je država istovremeno prodavala veliki broj preduzeća koristeći iterativnu tehniku promene cena. Pošto su vaučeri bili neprenosivi među građanima, formirano je više investicionih fondova koji su akumulirali vaučere građana i kupovali akcije preduzeća.
U Rusiji je vaučerska privatizacija bila decentralizovana, a vaučeri prenosivi. Ipak, kupoprodaja vaučera je bila skromna, a većina je investirana u preduzeća u kojima su vlasnici vaučera bili zaposleni.	U Rusiji je vaučerska privatizacija bila decentralizovana, a vaučeri prenosivi. Ipak, kupoprodaja vaučera je bila skromna, a većina je investirana u preduzeća u kojima su vlasnici vaučera bili zaposleni.
Akcionarstvo zaposlenih podrazumeva znatne popuste na cenu akcija (ili delimično besplatnu podelu) menadžerima i/ili zaposlenima u preduzećima koja se privatizuju. Ona tako predstavlja kombinaciju prodaje i besplatne podele, ali s tim da su beneficije podele ograničene na zaposlene u datom preduzeću. Odloženo plaćanje je uobičajeno, kako bi bio savladan problem nedovoljne kupovne snage zaposlenih.	Akcionarstvo zaposlenih podrazumeva znatne popuste na cenu akcija (ili delimično besplatnu podelu) menadžerima i/ili zaposlenima u preduzećima koja se privatizuju. Ona tako predstavlja kombinaciju prodaje i besplatne podele, ali s tim da su beneficije podele ograničene na zaposlene u datom preduzeću. Odloženo plaćanje je uobičajeno, kako bi se savladao problem nedovoljne kupovne moći zaposlenih.
Akcionarstvu zaposlenih popularno je na području bivše Jugoslavije, kao politički najbezbolniji način prelaska iz samoupravne u privatnu privredu. Najbezbolniji zato što akcionarstvo zaposlenih najmanje menja tip kontrole nad preduzećem – ona ostaje u rukama zaposlenih, bar u kratkom i srednjem roku, do većeg prometa i koncentracije akcija. Stoga su joj pribegle Slovenija, Hrvatska, Srbija i Makedonija.	Akcionarstvo zaposlenih bilo je popularno na području bivše Jugoslavije, kao politički najbezbolniji način prelaska iz samoupravne u privatnu privredu. Najbezbolniji zato što akcionarstvo zaposlenih najmanje menja tip kontrole nad preduzećem: ona ostaje u rukama zaposlenih, bar u kratkom i srednjem roku. Stoga su joj pribegle Slovenija, Hrvatska, Srbija i Makedonija.