Foto: EPA/AYPP SSPetog oktobra 2000. godine, oko podneva, sa kolegom – sudijom Okružnog suda u Novom Sadu, krenuo sam na demonstracije u Beograd.
Demokratska opozicija Srbije – DOS ih je zakazala ukoliko Savezna izborna komisija do 15h ne prizna pobedu njihovog kandidata u prvom krugu izbora za predsednika SR Jugoslavije.
Našu nameru smo krili od svih, pa i od kolege iz JT u Novom Sadu, koji nas je ispred zgrade suda pitao: „Gde ste krenuli?“
Nismo ni sanjali da će on biti budući načelnik SUP-a Novi Sad, a posle ubistva Zorana Đinđića v.d. Republičkog javnog tužioca.
Kao pripadnici nezavisnog sudstva odlučili smo se da putujemo u svojoj režiji – šinobusom.
U Inđiji su nas prebacili na sporedni kolosek. Službe bezbednosti su osmatrale iz vazduha (helikopter) koliko ljudi dolazi na protest, pa kad su shvatli da nas ima mnogo – propustili su nas.
Kada smo stigli na staru Železničku stanicu u Beogradu, protest je bio u toku. Dok smo se penjali prema Beograđanki, moj duhoviti kolega je primetio da se dosta mladih ljudi, uglavnom u paru, sa maramicama preko lica i suzama u očima, vraća iz tog pravca. Prokomentrisao je „Kao da su svi u nekom problemu ili posvađani?“
Jedan momak nam je rekao da je to od suzavca koji je policija bacila pred Skupštinom.
Nezadovoljni građani su potom uspeli da probiju kordon policije i uđu u skupštinu. Više desetina ljudi je zadobilo teške ili lake telesne povrede, a jedan demonstrant je, nažalost, izgubio život.
Nekako smo uspeli stići do Pionirskog parka. Taj prostor, kao i svi okolni bili su ispunjeni gusto zbijenim ljudima. Fotografisao sam skoro fantastične scene: kako pojedinci kroz prozore izbacuju papir (pokazalo se glasačke listiće za drugi krug izbora, od kojih su pojedini navodno bili popunjeni), iznose slike, pa i fotelje iz zgrade Skupštine. Međutim, nisu svi bili raspoloženi za fotografisanje, posebno posle trke za jednim policajcem koga zamalo nisu linčovali u Kosovskoj ulici.
Kada smo nas dvojica uspeli doći do zgrade Glavne pošte, lepo se videlo da ulaz u RTS iz Takovske gori.
Bagerista Džo je već uradio svoj deo posla. Tada se zbio novi udar suzavcem. Pomislio sam da su ga bacili policajci koji su stajali na krovu Pošte. Masa me je gurnula na zid.
Na trenutak sam izgubio kolegu. Bio sam srećan kad se pokazalo da je „udar“ bio lažan.
Ulicom iz pravca Takovske kretalo se nekoliko vozila „hamer“. Neko iz njih je pokazivao tri prsta. Tako su pripadnici JSO sebi omogućili prolaz ulicom na kojoj je bilo puno ljudi.
Nastavili su se govori lidera opozicije. Posebnu pažnju je privuklo obraćanje Vojislava Koštunice sa balkona Starog dvora. Zapamtio sam da mu je taj govor bio odličan.
Međutim, kada nam se te večeri drugi put obratio, ne sećam se da li direktno ili preko RTS-a, kao da je izmenio neke stavove.
Apelovao je da se te večeri ne ide kod Miloševića. Jedno vreme sam čuvao i vanredno izdanje novina sa tim govorom.
U večernjim satima učesnici demonstracija su počeli da se osipaju, iako je postojala opasnost da u toku noći vlast izvrši nasilni protivudar.
Odlučili smo, ipak, da se poslednjim vozom vratimo u Novi Sad.
Čekali smo ga sa novinarkom Tatjanom Vojtehovski. Na svim stanicama, otvarali smo prozore, vikali i pevali: „Gotov je!“ i „Koštunice, Koštunice, spasi Srbiju od ludnice!“
Ujutro mi je laknulo kada sam čuo vesti i na TV ispred Skupštine Beograda video mnogo ljudi.
Šestog oktobra se preko RTS-a građanima obratio S. Milošević i priznao poraz na izborima.
Privremena tropartitna Vlada je imala zadatak da upravlja Srbijom do izbora za narodne poslanike 23. decembra 2000. godine. Na najmasovnijem političkom skupu u višestranačkoj Srbiji učestvovalo je oko 120.000 ljudi.
I pored toga što su ove demonstracije dovele do smene režima Slobodana Miloševića i njegovih koalicionih patnera i početka sveobuhvatnih demokratskih promena u Srbiji, mnogi, uključujući i najneposrednije inicijatore i učesnike, kažu da su razočarani 5. oktobrom, njegovim rezultatima i dometima.
Oni, međutim, previđaju da je novoj vlasti ostavljena devastirana i kriminalizovana država koja je direktno doprinela ubistvu prvog demokratskog premijera Srbije.
Ogorčeni kritičari Petog oktobra – ovog izuzetnog istorijskog događaja, su, pre svega, oni koji su tada izgubili funkcije i privilegije.
Morali su u opoziciju. On je objektivno prekinuo dotadašnju ratnohuškačku politiku koja je doprinela razaranjima, ratnim i mnogim drugim zločinima i stradanjima ljudi, velikim migracijama, pa je izazvala sankcije i dovela do agresije – bombardovanja Srbije od strane NATO avijacije, te potpisivanja Kumanovskog vojno-tehničkog mirovnog sporazuma i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.
Kako su se politički akteri devedesetih, bez posledica, tj. lustracije, tako brzo vratili na vlast? Ko je i kako doprineo da se oni navodno preobuku u evropska odela i ponovo preuzmu monopol nad svekolikom politikom Srbije duže od 12 godina – treba svi da se ponovo i ponovo – pitamo.
Ali i da delamo da se vrati demokratsko ustrojstvo, vladavina prava i humani lik našeg društva i države.
Ako govorimo o drugim dobrobitima 5. oktobra to je, prvo, mirna promena vlasti. Kada je Savezna izborna komisija saopštila da se priprema drugi krug izbora za 8. oktobar, nastali su brojni protesti zbor izborne krađe, jer je opozicija tvrdila da je Koštunica pobedio sa 50,25% glasova.
A 29. septembra štrajk je započeo u Rudniku Kolubara, pa je tamo dolazila policija, a 3. oktobra i general Pavković sa Kobrama, da ih pohapsi.
To je sprečio Nebojša Simeunović, istražni sudija Višeg suda u Beogradu, koji je kao dežurni sudija odbio da odredi pritvor dvojici čelnika DOS-a i štrajkačkom odboru kolubarskih rudara.
Njima je tužilaštvo na osnovu izveštaja policije i vojske stavilo na teret napad na državno uređenje i sabotažu.
Tako je iskusni i hrabri sudija spasao mnogobrojne živote, a verovatno i početak građanskog rata, jer je i deo radnika posedovao oružje.
Nažalost, od 7. oktobra sudija Simeunović nije viđen, a njegovo telo je pronađeno u Dunavu 3. decembra.
Sud u kome je do tada bio istaknuti profesionalac, odmah je objavio, a bez prethodne temeljne istrage, da je reč o samoubistvu.
Vodeći mediji u Srbiji su i tada satanizovali opozicione aktere.
U oktobru 1998. na zahtev ministra informisanja A. Vučića usvojen je Zakon o informisanju koji je uveo visoke novčane kazne za novinare, a došlo je i do gušenja redakcija nezavisnih medija.
Od bombardovanja do kraja 2000. godine ubijeni su Slavko Ćuruvija, pokušan je atentat na Vuka Draškovića kada su ubijene četiri osobe iz njegovog okruženja, a u avgustu 2000. pripadnici JSO su oteli i ubili Ivana Stambolića.
Na kraju, sećanja na te dane i događaje blede, ali ostaje bunt protiv svake nedemokratske vlasti, posebno one iz mračnih i krvavih devedesetih.
Mogu zagovornici povampirenja najretrogradnijih ideologija iz savremene istorije Srbije, uzurpatori vlasti i brojnih resursa koje olako predaju strancima, pričati šta god hoće, ali bez velikog narodno-građanskog demokratskog pokreta 5. oktobra 2000. godine, ne bi bila prekinuta stradanja nedužnih građana svih nacionalnosti i razaranja iz krvavih devedesetih, ne bi bilo evropske orijentacije Srbije, modernog Ustava, Sretenja kao Dana državnosti i mnogo toga drugog.
Autor je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu u penziji, član CEPRIS-a
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
