Engleski pisac i sveštenik Vilijam Ralf Inge jednom je rekao da „čovek sebi može da izgradi presto od bajoneta, ali ne može da sedi na njemu.“ Stiče se utisak da dinastija Asad u Siriji veruje da može da prkosi toj mudrosti.

Tokom istorije malo je autokrata shvatalo da je mirna promena pod okriljem Vlade najizvodljiviji konzervativni odgovor na narodne zahteve i najbolji način da se izbegne nasilna revolucija. To je mudrost koju predsednici Egipta, Libije, Tunisa i Jemena – Hosni Mubarak, Muamer el Gadafi, Zin el Abidin Ben Ali i Ali Abdulah Saleh nisu prihvatili i glavna pouka „arapskog proleća“ koju sirijski predsednik Bašar Asad brutalno zanemaruje.

Vlast Asadovih u Siriji, državi koja ima težinu u politici Bliskog istoka više zbog uloge pokretača arapsko-izraelskog konflikta nego zbog objektivne vojne ili ekonomske moći, uvek se bojala da će odustajanjem od ideološke konfrontacije s cionističkim neprijateljem sebe potkopati. Stručnjaci su raniju otpornost Sirije na „arapsko proleće“ objašnjavali tvrdokornom režimskom odbranom arapske časti koja se ogleda u odlučnom neprijateljstvu prema Izraelu.

Međutim, vremena se menjaju, što je mlađi Asad prinuđen da prizna. Težnja nove arapske generacije ka časti ukorenjena je u žudnji za pristojnom vladom i građanskim pravima koja su dugo bila osporavana za šta je kao pokriće služio sukob s „cionističkim krstašima“.

Jedan od „najsekularnijih“ režima u arapskom svetu (Irak Sadama Huseina bio je drugi) sirijski sistem Baas, zasnovan na trojstvu partije, vojske i etničke odanosti, sada uvlači zemlju u sektaški rat između sunitske većine i manjine šiitskih Alavita koja vlada poslednjih 45 godina. Od kada se pobunjenička Slobodna sirijska armija, koju uglavnom čine suniti, odvojila od regularne vojske, Asad koristi alavitsko jezgro svojih snaga i Šabihu, ozloglašenu alavitsku paravojnu grupaciju, za bezobzirnu borbu za preživljavanje na vlasti.

Režim se sada suočava s trenutkom istine. Činjenica da je Asadova gvozdena vladavina dovela do građanskog rata još jednom pokazuje da haotično rušenje diktatura, kao što je to bio slučaj s Josipom Brozom u Jugoslaviji ili s Huseinom u Iraku, ima tendenciju da izazove međuetnički rat i raspad države.

Ostale manjine u Siriji kao što su hrišćani, Druzi i Kurdi, imaju razlog da se boje da će im promena pasti još gore. Naročito hrišćani, koje je štitio Asad. Državna sekretarka SAD Hilari Klinton s pravom je nedavno upozorila opoziciju da do sada nije uspevala da ujedini ove manjine baš zato što se one ne mogu pouzdati da će imati bolji tretman od onog koji im pruža Asad.

Sunitska Al Kaida cveta u uslovima haosa. Pošto su lišeni iračkih i avganistanskih baza zbog zapadne intervencije, ekstremisti Al Kaide sada hrle u Siriju iz Libije i Iraka i verovatno su odgovorni za neke od najnovijih zločina u Alepu i Homsu. Kretanje Al Kaide ka Istoku takođe preti da podstakne odlučujući sukob između sunitskih radikala, od kojih su neki nedavno preuzeli kontrolu nad delom sirijsko-libanske granice, i šiitskog Hezbolaha u Libanu. Asad bi pozdravio širenje konflikta na Liban, jer bi to skrenulo pažnju sa Sirije.

Kao u Iraku, sirijski sektaški razdor sve više liči na džihad. Sunitski sveštenici u Siriji i širom arapskog sveta izdaju fatve da bi pripadnicima Slobodne sirijske armije dali oreole svetih ratnika koji se bore protiv alavitskih nevernika koji su državi osporili njen pravi sunitski identitet. Čitavi bataljoni ove otcepljene sunitske armije su na upadljiv način nazvani po ranijim muslimanskim herojima, kao što su Halid bin al Valid, pratilac proroka Muhameda koji je osvojio Levant; Saladin, koji je ponovo preuzeo Palestinu od krstaša; i Muavija Bin Abi Sufijan.

Pošto ga od strane intervencije štite Rusija i Kina, Asad ima dozvolu da nemilosrdno teži ispunjenu svojih ciljeva. Kina i Rusija se osećaju izdanim ponašanjem Zapada u Libiji, gde su smenom Gadafija očito prekoračena ovlašćenja UN. Imajući u vidu potencijalno eksplozivne političke i etničke tenzije u sopstvenom dvorištu, Moskva i Peking nisu skloni stranoj intervenciji.

Rusija, još istraumirana zbog poraza u hladnom ratu, želi da održava sirijsko-iransku osovinu kao glavnog „keca iz rukava“. I Rusija i Kina, za razliku od Zapada, smatraju da Arapi sada biraju, ne između diktature i demokratije, već između zlokobne stabilnosti i apokaliptičnog haosa.

A Zapad okleva da deluje i zbog strahova od reprize debakla u Iraku. Pretvaranje sirijskog Baas režima u funkcionalnu demokratiju praktično je nemoguće, baš kao što je to bio slučaj sa Huseinovim basističkim režimom. Međutim, ni perspektiva etničkog rata u džihadističkom stilu koji se širi Levantom nije atraktivna. To ne mogu da budu dobri izgledi ni za Rusiju i Kinu.

Autor je bivši šef izraelske diplomatije, sada potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.