Siromaštvo iza kulisa novogodišnje rasvete

Međutim, svakodnevni život u Srbiji sve to demantuje.

Od promene vlasti 2012. godine do danas desile su se velike promene u vođenju socijalno odgovorne politike počev od umanjenja penzija i plata, ali u i umanjenja, pa čak i ukidanja određenih socijalnih davanja i pomoći. U isto vreme, mnogi zakoni su izmenjeni ili usvojeni novi koji nisu u korist onih na koje se odnose. Sve pomenuto je dovelo do povećanja posledica koje proizilaze iz društveno priznatih rizika kao što je nezaposlenost, starost, bolest, trudnoća, invalidnost i drugi, a kao posledica svega toga je da imamo visoku stopu rizika od siromaštva (skoro 25.5% ili 1,8 miliona građana) i sve veće socijalno raslojavanje među građanima Srbije.

Porodice sa decom su u sve većem riziku od siromaštva, a broj siromašne dece je iz dana u dan sve veći. U isto vreme, prema podacima Crvenog krsta, u pojedinim opštinama južne i jugoistočne Srbije su registrovane i liste čekanja za narodne kuhinje, a za dve trećine korisnika narodnih kuhinja to je jedini obrok dnevno. Zaista, ako smo se već navikli da postoje liste čekanja za operaciju kuka, strašno je što se već polako navikavamo i na liste čekanja za narodne kuhinje!

Penzije u Srbiji imaju značajnu ulogu u zaštiti od siromaštva, jer osim svoje redovnosti u isplatama, u mnogim domaćinstvima to je jedino primanje. Sa druge strane, veliki broj penzionera živi na granici siromaštva i suočava se sa veoma teškim uslovima života. Ono što je važno napomenuti, a to je da su penzioneri oštećeni Zakonom o umanjenju penzija gde su im penzije bile protivustavno umanjene od 2014. godine do oktobra 2018. kad je pomenuti zakon ukinut. Iako predsednik Srbije predstavlja da će penzije posle ukidanja Zakona „biti uvećane i nikad veće“, to ipak nije tačno. Penzije i dalje nisu na nivou iz 2014. godine a kamoli o povećane u odnosu na taj period, osim toga nije jasno da li će, kad i kako će penzionerima biti vraćen otet novac. Takođe, novim Zakonom o penzijama ukida se usklađivanje penzija sa troškovima života dvaput godišnje, promenjena je formula za obračun penzija kao i druge odredbe koje su na štetu sadašnjih, ali i budućih penzionera. To znači da penzije neće regulisati zakon i država, već će biti tretirane kao milostinja, visinu koje određuje vlada prema nahođenju.

Već od 2021. godina Srbija će se suočiti sa drastično povećanim brojem penzionera u odnosu na broj zaposlenih i to zbog velikog broja onih koji će steći uslov za penzionisanje, a sa druge strane i masovnog odlaska radno sposobnih ljudi iz zemlje. Samo ove godine je otišlo 800 lekara specijalista! Trend odlaska radno sposobnih građana, svih profila i školskih sprema, je oko 60,000 godišnje a taj broj se povećava iz godine u godinu. Sve više onih koji odlaze iz zemlje ne navode samo ekonomske razloge za odlazak, već i odlazak u sredine u kojima postoji vladavina prava, gde se živi dostojno čoveka od sopstvenog rada i znanja, gde nije potrebna pripadnost nekoj političkoj stranci da bi se dobio posao, gde nema ni mita i ni korupcije, ali i vlada jasan poredak.

Vlada Srbije ističe nisku stopu nezaposlenosti kao jedan od svojih velikih uspeha. Međutim, mora se napomenuti da je registrovana nezaposlenost u Srbiji znatno nepovoljnija od one koju prikazuje Republički zavod za statistiku (RZS primenjuje Anketu o radnoj snazi). Osim toga, bitan podatak je da sindikati procenjuju da oko 50,000 radnika uopšte ne prima platu, a državne institucije koje raspolažu ovim tačnim podacima ih ne objavljuju. Takođe, prema Globalnom indeksu ropstva, Srbija je 2016. godine bila na 32. mestu, zemalja sa sa najvećim brojem modernih robova , dok je ranjivost od modernog ropstva 33.91 odsto. Ovde bi trebalo napomenuti da, ako bi se primenjivala preporuka Saveta Evrope da se pod prinudnim radom obuhvati i rad za koji se „ne isplaćuje adekvatna zarada“, onda bi podaci za Srbiju bili drastičniji i skoro trećina zaposlenih bi se nalazila u položaju modernih robova. Osim sa neadekvatnim i neredovnim zaradama, zaposleni u Srbiji se suočavaju i sa neadekvatnom zaštitom i bezbednosti na radu što prouzrokuje veliki procent povreda i smrtnosti na radnom mestu. U nekim od stranih kompanija, radnici su prepušteni sami sebi i dobroj volji svojih poslodavaca koji ne podležu inspekcijskom nadzoru. Pogibija dvojice radnika padom sa 60 m sa zgrade u Beogradu na vodi najbolje ilustruje u kakvu samookupaciju je ova vlast osudila zemlju. Naime, ministar za rad i socijalna pitanja je rekao da inspekcija rada nije imala potrebu (čitajte mogućnost i pravo) da izađe na teren da snimi stanje, jer je kako kaže ministar „firma je sve rekla u izveštaju“. Dakle firma, još ako je strana, a to znači „jednakija“, je nedodirljiva.

Borci i vojni invalidi još uvek ne mogu da ostvare sva priznata prava u skladu sa zakonom, ali niti da reše stambena pitanja (kao što je slučaj porodica vojnih veterana iz Hotela Bristol ili pitanje stanova izgrađenih iz sredstava japanske donacije i NIP-a), otežano im je zapošljavanje kao i pristup socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti koja im je u nekim slučajevima i nedostupna (kao što je zdravstveno osiguranje za sve borce) što ih dovodi u kategoriju stanovništva kojima je povećan rizika od siromaštva.

Srbija je ratifikovala Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, kao najznačajnijeg dokumenta vezano za prava tih osoba. Uprkos određenim pomacima koja je država sprovela u okviru zakonodavstva, jako malo je urađeno da ove osobe imaju adekvatan pristup obrazovanju i zapošljavanju, a jedan od osnovnih problema je i pristupačnosti objektima. Posebno osetljiva kategorija su zene i deca sa invaliditetom koji su dodatno diskriminisani po osnovu invaliditeta, pola i urasta, ali i oni iz manjih i ruralnih sredina.

U susret Svetskom danu deteta, najveći problem dece u Srbiji je siromaštvo i rizik od siromaštva. Prema dostupnim podacima, trećina dece živi u riziku od siromaštva, a trećina dece mlađe od pet godina nema adekvatnu ishranu. Posebno su osetljiva deca koja dolaze iz grupe dece sa invaliditetom, smetnjama u razvoju, teško bolesna deca, deca romske populacije, deca sa ulice i deca iz ruralnih sredine. Ono sa čim se srpsko društvo danas suočava je porast nasilja generalno, ali i u porodici, dok se sve više dece susreće sa vršnjačkim nasiljem, a u isto vreme u Skupštini Srbije se ne usvajaju zakoni kao sto su Tijanin i Aleksin. Fondacija surovo ubijene devojčice Tijane Jurić je na inicijativu njenog oca Igora Jurića prikupila 160000 potpisa za izmenu krivičnog zakona kojim bi ubicama dece sledovao doživotni zatvor. Ova narodna inicijativa strpljivo čeka pred vratima Narodne Skupštine, jer predsednica Skupštine svojim ignorisanjem odbija da ovaj predlog zakona stavi na dnevni red Skupštine.

Sistem zdravstvene i socijalne zaštite u Srbiji kao da ne prepoznaje potrebe dece tako i odraslih sa autizmom ali i onih sa posebnim potrebama, a posebno ne prepoznaje podjednako u svim delovima Srbije. Osim Beograda koji takvoj deci i odraslima i njihovim roditeljima i starateljima nudi različite vrste pomoći, širom Srbije ta pomoć je ili minorna ili uopšte ne postoji. Osim toga u Srbiji ne postoje centri za rano otkrivanje autizma niti ranu intervenciju koja je u ovim slučajevima veoma bitna, ali i ne prepoznaje institute „roditelj – negovatelj“, što znači da se roditelju koji ima takvo bolesno dete omogući radni staž i novčana nadoknada za brigu i negu deteta.

Iako je Vlada Srbije usvojila mere za podsticaj rađanja i izdvojila milion evra budžetskih sredstava za tu namenu (samo primera radi, pet miliona evra je izdvojeno za novogodišnje ukrase u Beogradu) i ako se tome doda da je Zakonom o finansijskoj podršci porodica sa decom predvidela čitav niz diskriminatornih odredbi kojim su oštećene majke koje rade manje od 18 meseci u kontinuitetu, one koje imaju decu sa invaliditetom, ali i one koje zarađuju više od tri republičke prosečne plate kao i čitav niz drugih ponižavajućih odredbi (jedan od njih je da ne postoji minimalni iznos mesečne naknade, pa neke mame dobijaju 800, 900 ili 1,000 dinara mesečno porodiljske naknade), postavlja se pitanje u čemu se ogleda podsticaj natalitetu i kakva je briga države za decu i budućnost Srbije?

Srbija 20.11. Dan deteta dočekuje siromašna i sa rapidno smanjenim brojem dece. Ne pomaže tu blistava novogodišnja rasveta u novembru, ni „carevo novo ruho“ koje nam se servira sa državnih medija. Kada rijaliti prestane, ostajemo sami sa istinom.

Autorka je narodna poslanica, potpredsednica Narodne stranke