Siroti mali hrčki

Prvi službenik (a misli da je naučnik – ustvari misli i da je Bog, ali je tu funkciju već preuzeo naš predsednik, pa ne bi da mu se meša u poslove) je Šarčević Mladen. Mada ostajem pri tvrdnji da liči na nastavnika deci neomiljenog OTO-a, ne može se poreći čak i fizička sličnost sa Pepijem Lakovićem. Neka mi Bog oprosti (onaj pravi, ne ovaj iz Nemanjine), što jednog od nekoliko najvećih glumca koje smo ikada imali i obožavali upoređujem sa čovekom koji je jedan od nekoliko najvećih obožavalaca predsednika koje imamo.

Kada Bog iz Nemanjine činodejstvuje, svi se ministri ponašaju kao serafimi koji mu verno služe – Šarčević se tu naročito ističe (dobro de, priznajem, Vulinova pomoć je neuporediva). Kada, na primer, naš Bog nameri da uništi gimnaziju, temelj svakog prosperitetnog društva, njegov verni serafim Mladen stupa na scenu: ukida delove gimnazije da bi se po modelu Kim DŽong Una naši mladi obrazovali u fabrikama. Štrajkuje Prva beogradska gimnazija? To je jako pogodilo serafima Šarčevića te je morao da premesti čačkalicu iz jednog ugla usana u drugi. Inovativno obrazovanje koje je „patentirao“ ne može čak ni da obezbedi fer i pristojnu maturu ma koliko bila mala – umesto da se ritualno spali on ritualno stavlja nezapaljenu cigaretu iza uva.

Žarko Obradović pre nekoliko godina dao ostavku istim povodom? Naravno, on nije bio serafim, nije opslužovao Boga, već je bio služio samo ateističko božanstvo Dačića, što nije isto. Valjda je u pravu službenik nad službenicima, neponovljivi Đukanović Vladimir, da je za problem mature odgovoran „sin kuma Dragana Đilasa, osmak“? Uostalom, ako Šarčević ode, ko će smenjivati nepartijske direktore škola po Srbiji? Neće valjda da dozvoli da direktor najstarije niške gimnazije ne bude član SNS-a?

Drugi službenik, Babić Zoran. Grešna mi duša, čak pomalo liči na legendu Cicu Perovića. Doduše, Babić nije gađao fasciklama kao Perović, nego škodom. Škoda je i ubila nesrećnu ženu a ne direktor Babić ili njegov vozač, kako zlonamerni spočitavaju. Da je škoda kriva svedoči podatak da se čak ni inicijali vozača ne nalaze u policijskim zabeleškama, a oporavljeni Babić je uredno na Glavnom odboru SNS. I ovaj drugi službenik bi poput onog prvog trebalo da podnese ostavku zbog skandala?

Moguće, ali APR (Agencija za privredne registre) i Bog iz Nemanjine misle drugačije. Dok se u Japanu bese zvaničnici zbog kašnjenja vozova, nama ni smrt nije razlog makar za ostavku. Tako nakon svih pompeznih reči kojima inače obiluje stranka na vlasti, najave ostavke Babića od strane ministra policije, Babić je i dalje u fotelji direktora Koridora Srbije. Najveći Aleksandar (sa obaveznim akcentom na prvom slogu da bi se razlikovao od svih ostalih Aleksandara, pa i onog Velikog) oprašta smrt ali ne i letovanje na Brionima! Što reče Aleksandar the Great: branio sam te kada su te napadali zbog smrti, ali ne mogu zbog Briona!? U čijoj to glavi letovanje na Brionima jeste veći greh od smrtnog stradanja? U hrišćanskoj i humanističkoj sigurno ne. Šta će na ovakav ispad našeg Belzebuba reći njegov partijski drug patrijarh Irinej? Verovatno amin.

Imamo predsednika kome je važnije ko gde letuje nego da li je neko izgubio život! Naš predsednik ni smrt ne priznaje, njemu je nasilno umiranje sitnica o kojoj nije potrebno ni raspravljati. Zato je Belzebub. A drugi službenik Babić? Noga je očigledno zacelila, čim dolazi na stranačke sastanke. A moral mu se ionako povređuje teško ili nikako, pa nema šta ni da zaceli.

Ko u našem životnom igrokazu igra Boru Todorovića, načelnik u drami? Pa načelnik jednog velikog grada, Vesić Goran. Na velikog Boru istina ne liči fizički, ali obojica vole „teatar apsurda“ u najčistijem Joneskuovom smislu reči. Da podsetim, Jonesku, Beket i Vesić tvrde da ljudsko postojanje nema nikakvog smisla, te i komunikacija među ljudima ostaje bez smisla. Stoga umesto racionalnosti i logike prednost daju iracionalnom i nelogičnom: Bora Todorović poludi u drami, a bolje ne prolazi ni Vesić Goran u životu.

Da li se bilo kojim racionalnim argumentom može objasniti da čovek koji je pre neku godinu za Dragana Đilasa pisao programska načela „Manifest novih demokrata za novu Srbiju“, sada za Đilasa tvrdi da je „lopov“? Bora Todorović u drami na ljude poteže papire a Vesić mejlove. U vremenu u kojem vlast insistira na jedinstvu, ta ista vlast ogovara svoje novinare (N1) po Evropi, kako je to onomad učinio Vesić. Nikome iz vlasti činjenica da Vesić „viri kroz ključaonicu“ nije sporna – da to ne ugrožava bilo čiju slobodu smatraju i Vesićev zamenik Radojičić Zoran i Belzebub lično. A na Šabićevu tvrdnju da je to krivično delo, vredno trogodišnje apse, Stranka Nacionalne Sramote se grohotom smeje…

Naravno, još je mnogo „hrčkova“ i „mačkova“, koji vas danas ubeđuju da Gordan Mihić piše život a ne drame. Tako bi se i Vesiću i Jonesku verovatno dopao i gradonačelnik niški, koji na naslovnoj stranici lokalnog dnevnika pod krupnim naslovom „radi se“, trijumfalno objavljuje kako je „rekonstruisana još jedna ulica u centru grada“. I dodaje „nema više stajanja – posle toliko vremena stvoreni su uslovi da se krene u rekonstrukciju niških ulica“…

Ma, lako je krpiti rupe u asfaltu, šta ćemo sa onim u logici, razumu i moralu?

Mnogo je dakle Mihićevih „službenika“ u današnjem SNS-u. Zato nam se i čini da Pepi Laković i Cica Perović nisu ni umrli, makar ne njihove groteskne uloge u rečenom komadu.

U „Sirotim malim hrčcima“ iracionalnost i ludost „službenika“ dovela je do pada Vlade. Hoće li uskoro i kod nas „mali dečki“ iz vlasti prestati da spavaju „kao sivi hrčki“?

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu