Sistem koji je SNS usavršio

Nije ovo skorašnji komentar nekog umnog kritičara današnje srpske stvarnosti, već citat iz knjige „Čujte, Srbi“, Arčibalda Rajsa, iz 1928. godine. Izgleda da nas je stigla kletva nečitanja važne literature, skoro sto godina kasnije.

Šetam svake subote novosadskim ulicama i osluškujem šta građani komentarišu, zbog čega su izašli iz toplih domova u hladno zimsko predvečerje. Teško bi bilo, bez ozbiljnije analize, reći šta je to što vezuje sve učesnike protesta sem reči nezadovoljstvo. Svaki učesnik ima svoje nezadovoljstvo, a svi zajedno nezadovoljni su ukupnim stanjem u državi. Opet, dobila bi se kriva slika ako bi se ustvrdilo da su oni koji nisu izašli na ulice zadovoljni. Čim se pomenu stranke, mora se priznati da većina ima stav sličan znamenitom Rajsu, koga Srbi nažalost nisu poslušali. Kad bi se izvlačio zajednički imenitelj svih zahteva, svih protesta, u svim gradovima Srbije, bio bi to zahtev za rušenje partokratskog sistema. Da se razumemo, taj sistem je uspostavio SPS, devedesetih, razradili DS i DSS dvehiljaditih, a usavršio SNS. Nevinih nema, odgovorne su sve stranke koje su okusile bar malo slasti bilo koje vlasti.

Građanima najviše smeta što ne mogu svoja ustavna i ljudska prava da ostvare bez stranke na vlasti, od lečenja, školovanja, zaposlenja, a o ozbiljnijim poslovima da se i ne govori. Podeljeni smo na elitu koja vlada i može sve, lokalne vlastodršce od Subotice do Brusa i pripadnike vladajućih stranaka koji mogu skoro sve, kao građani prvog reda i na građane koji ne mogu ništa ili mogu nešto pod određenim uslovima. Sluđena masa naroda, zavedena, bez nade i perspektive, luta od jedne do druge manipulacije, obećanja i optužbi onih prethodnih. Utuvljeno im je da nije bilo ovih danas na vlasti, ne bi bilo ni plata ni penzija, škole i bolnice ne bi radile, vojsku ne bi imali, ne bi imao ko da nas brani, Kosovo ne bi bilo naše. Sem njih, svi su lopovi, jedino rešenje je da opet glasaju za ove iste. Oni koji su se probudili i osvestili izašli su na ulice. Neki još čekaju, neki još razbijaju dugogodišnje nakupljeni strah.

U međuvremenu i predsednik države organizovao je kontramitinge podrške, nazvavši ih Budućnost Srbije. Nema velike razlike u ovim različitim okupljanjima. I jedni i drugi samo vođu pominju. A vođa je do savršenstva doveo partokratski sistem Srbije, uzevši svu vlast u svoje ruke, sam odlučuje o otkupu kuća na auto-putu, do sudbine Kosova. Time je paralizovao ceo sistem, a institucije doveo u stanje hibernacije.

Armija državnih činovnika, koje su zaposlile stranke ranije vladavine, morale su, da ne bi menjali radno mesto, promeniti stranku i tako u krug. Institucije koje su stranke zaposele, kao pobednički plen na izborima, postale su legitimni servisi stranačkih interesa, od Ministarstva odbrane, gde su u službi stranke ministra svi od konobara do generala, iz ministarstva unutrašnjih poslova cure u tabloide samo informacije koje štete opoziciji, iz zdravstvenih ustanova kartoni neposlušnih i nepodobnih i stotine drugih primera. Javna preduzeća, od Srbijagasa do onih najmanjih u nerazvijenim opštinama su feudi dvadeset prvog veka i zabrani u koje se može ući samo sa partijskom knjižicom. Kad je u interesu stranke na vlasti, država može da preti rušenjem Spensa u Novom Sadu, za čiju gradnju su odluku doneli građani na referendumu i finansirali samodoprinosom, projekat dobijen na međunarodnom konkursu, u njemu se sportom bavi hiljade mladih, a okuplja desetine hiljada, a ne ruši kafanu na vrhu Kopaonika, nekog od moćnika stranke na vlasti, građenu bespravno, ko zna kakvim parama, u nacionalnom parku. Sve ovo čini primer i izvor korupcije, kojima treba dodati način davanja subvencija, izgradnju infrastrukture, urbanizam i još štošta. Koliki bi bio rast BDP da svega ovog nema?

Građani u velikom broju vide stranke kao uzrok stanja u kom je država. To ne znači da je sramota biti član stranke ili još gore njen funkcioner, ali se moraju osloboditi umišljenosti ibermenša i lažne moći. Bez partije se neće moći ni u budućnosti, ali one se moraju prilagoditi interesima građana, a ne obrnuto, da se građani prilagođavaju interesima stranaka. Građani samo traže jednaka prava i istu šansu. Birači nisu više spremni da glume seljaka koji sedmi put staje na iste izborne grablje. Šansu da se približe građanima koji protestuju srpskim ulicama, a uskoro i sokacima, imaće one stranke i savezi koji ponude efikasnu demontažu partokratskog sistema u Srbiji. Ako se oslobode sujete da su još uvek bogomdani za spas otadžbine, za taj posao angažovaće profesore koji su javno podržali proteste i druge stručne ljude, a osluškivaće šta građani na ulici misle, a ne šta vođa kaže. Neće to biti lak, jednostavan ni brz posao. Zato se moraju uzdržati olakih obećanja. I unapred moraju da znaju da oni što zajedno ruše, ne mogu uvek da zajedno i grade. Različiti su im stilovi i materijali.

Važno je da i jedni i drugi imaju šansu da narodu ravnopravno ponude svoje ideje za gradnju, a građanima da mogu da vide sve projekte, a ne samo jedan i da stvarno biraju ponude. Ako narod nije pročitao Rajsa, odslušao je sve vođine manipulacije, jer ih sam svakodnevno čita i dobro je naučio ovu lekciju.

Autor je profesor u penziji iz Novog Sada