Mustra postoji. Samo je potrebno setiti je se. Kako je srušen Slobodan Milošević?
Po većinskom izbornom sistemu, uz prisustvo stranih posmatrača i nakon pritiska ulice! Dakle uslov svih uslova je promena izbornog sistema. Basarin i ideal mnogih salonskih demokrata o pojavljivanju „novih ljudi u politici“ mogao bi se operacionalizovati isključivo promenom izbornog sistema. Samo nas većinski izborni sistem spasava „vazduplohova“, „Mortadela“, „dvomesečnika koji izlaze na dve nedelje“… Budimo realni – u kojoj bi to izbornoj jedinici mogao da pobedi Đukanović, na primer? A u kojoj onaj koji je čak u stanju da „izdrži godinu i po dana bez ijedne funkcije“?
Samo bi se većinskim sistemom mogla da obezglavi ta aždaja, pa Vučić ne bi bio kandidat baš svuda, kao onomad u Lučanima! Postojeći proporcionalni sistem slabi demokratski potencijal Srbije, otuđuje vlast od građana, ukida odgovornost vlasti… Spočitava se DOS-u i demokratama da su menjali većinski izborni sistem… Tako je malo bitno ko ga je promenio: tadašnja stranka na vlasti ili neko drugi. Ako me pamćenje služi, isti oni koji sada navodno zagovaraju promenu izbornog sistema na većinski – CESID, pre petnaestak godina zagovarali su usvajanje proporcionalnog sistema! Da je zadržan većinski sistem Marko Blagojević bi ostao „izvršni direktor“ nevladine organizacija, ovako je postao stvarni direktor vladine organizacije. U suštini, nejake demokratije su sklone lutanjima i promeni političke filozofije: potrebno je da prođe još mnogo vode Savom i Nišavom da se i u ovoj zemlji opozicija institucionalizuje a izborni sistem ostane zauvek većinski kako je to u Ujedinom kraljevstvu gde opozicija čini osnov političkog („vestmisterskog“) sistema.
U društvu gde se opoziciono delovanje izjednačava sa kriminalom ne može biti demokratije! Zamislite, na primer, da se Tereza Mej usudi da poput Vučića kaže da nema vremena za opoziciju! Mislim da to ne bi bio samo politički skandal „par excellence“, već da bi se posumnjalo i u duševno zdravlje premijera velikog Kraljevstva. Ovo je Kraljevstvo veliko upravo i stoga što je opozicija integralni deo političkog sistema – a ne otpad društva, odnosno „lopovi“ kako opoziciju naziva predsednik Vučić!
Sazrevanje našeg političkog sistema može ubrzati samo ulica, s obzirom da parlamentarne inicijative, sakupljeni potpisi (čini mi se čak 20.000 građana), predlozi nevladinog sektora (opet CESIDA)… očigledno ne daju rezultate. Ne mogu se formirati nove stranke (Basara bi želeo i leve i desne) od starih ljudi da bi, navodno, donele preobražaj. Većinski sistem mora iznedriti nove ljude koji će se lako profilisati u prepoznatljive (regionalne) lidere i time promeniti našu sudbinu.
Na ovaj bi se način rešio još jedan veliki aktuelni problem – partijska država. Mora se priznati da zanimanja „bot“ kao i zapošljavanja isključivo partijskih poslušnika pre SNS-a nije bilo nikada, čak ni kod Tita! Zapušteni i uparloženi proporcionalni sistem očigledno uzima svoj danak. Više za nas nije odgovoran komšija kojega smo glasali, već samo predsednik pobedničke partije – što nam se i događa. Stoga i nije čudno da slabe demokratije završavaju u apsolutizmu kakav je ovaj naš postojeći – aktuelnog Frankenštajna na vlasti nije napravio neki doktor DŽekil već naopak izborni sistem. Ovakav sistem favorizuje pobednika pojedinca i ruši institucije sistema. Ništa u političkom životu nije slučajno, pa ni sličnost Luja XIV i Vučića – obojica veruju da „L’état c’est moi“. Kako „titula“ predsednika republike (još) nije overena krunom, onda se i smena može desiti ne na dvoru nego na ulici.
Uveren sam da samo taj jezik Vučić razume. Nije Vučić jak kao Milošević, ni približno. Nema Vučić ideologiju a bez ideologije nema ni političke strasti. Političari sa ideologijom su u stanju da se za ideju žrtvuju, političari bez ideologije su u stanju da za ideju žrtvuju druge. Vidljiva je nervoza njegovih seiza, koji besomučno prebrojavaju i ismejavaju proteste, što samo govori o njihovoj panici. Zbog čega bi brinuli Dragan J. Informer i Nebojša iz Beograda, ako su protesti stvarno beznačajni? Neprestano pričaju o protestima ne sluteći da je mudri Horacije rekao da niko nije obrazovan pre nego nauči da ćuti. Dobro je za proteste što ne ćute, to raspiruje ionako značajnu vatru građanskog bunta. Kada Vučić uskoro završi zadatu mu priču o Kosovu i kada ga Evropa definitivno (poput Miloševića) ostavi na cedilu, biće mnogo lakše revidirati izborne spiskove i instalirati nezavisne posmatrače…
Mustra postoji. Samo je potrebno setiti je se.
Do tada na ulice moraju svi koji smatraju da ova vlast guši jedino bogatstvo koje čovek zaista može posedovati: slobodu. Mnogi su na ulici zbog nedostatka ekonomske slobode, neki političke, najmanji broj zbog nedostatka intelektualne, ali svejedno: „uličarski“ se lično moramo izboriti za slobodu kada već nismo u stanju da to tražimo od svojih „narodnih predstavnika“. NJih jednostavno nema – šta mislite, čije ideale na primer zastupa Marijan Rističević?
Duh slobode koji sam osetio na ulicama Niša 11. januara nema cenu. Stoga ću i ja kao i mnogi moji sugrađani na Trg i sledećeg petka, 18. januara. Osećaj slobode je putokaz kuda je potrebno ići. Možda je „sloboda“ često samo fraza, ali je tiranija uvek istina. „Get up, stand up, stand up for your rights“ – što reče Bob Marli.
Do kada Nišlije?
Pa do većinskog izbornog sistema!
Ako je potrebno i do 5. oktobra!
Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
