„Sistem koji ne zakazuje“ odneo nove nevine žrtve

Pretpostavka je da se u to što ste radili razumete, kad već moram da to napomenem, jer živimo u zemlji u kojoj se svi razumeju u sve, naročito u ono o čemu nemaju pojma, pogotovu ako su na nekoj funkciji koju razumeju kao resurs za iskazivanje moći i prezira.

Kako, pak, nazvati očekivanja da budeš hvaljen u svakom trenutku za stvari koje nisi radio, koje ne spadaju u domen tvog posla i o kojima manje-više ne znaš ništa.

Jasno vam je da ovde pišem o psihologiji i mentalitetu jednog broja političara koji se, a to je pravi opis, uvek slikaju ispred nečijeg dela, a porukama koje šalju vrlo često sebično preuzimaju zasluge.

U zemlji Srbiji situacija je spram ove bezobrazne prakse raznih politikanata eskalirala u skladu, usudiću se reći, patrijarhalnom tradicijom koja polako klizi u dekadenciju, pa je za sav napredak, izgradnju, uspeh u ovome ili onome zaslužan predsednik svojih glasača.

Najveća nepoznanica za mene je zašto ljudi, pogotovu sportisti, koji su svoj uspeh ostvarili nezavisno, pristaju da deo toga delegiraju i to nekome ko na razne načine ugrožava i građane Srbije i zemlju Srbiju, a njima pak može da pljune pod prozor.

No, nije to tema ovog teksta, ma koliko me je uvod poneo da se uputim u objašnjavanje prakse radikalske u kojoj je sve dozvoljeno osim istine. Istina se ima zatrpati svim mogućim sredstvima čak i kad je do te mere jednostavna i vidljiva, ili bolje rečeno, baš tada je treba pokriti tonama beščasnih izjava i neistina, poluistina i senzacija.

Baciti svetini zabavu i pri tome izjavljivati kako najviše volite Srbiju i Srbe. Lobotomija na delu u ime ljubavi i progresa, ili u ime, u istoriji Srbije nezapamćene i ničim ograničene pljačke. Kada bismo mogli na bilo koji način odvojiti sopstvene živote od pohlepe i sebičnosti presvučenih radikala i njima pridružene skupine, ni po jada, obiće se njima to o glavu kad-tad, ali pošto mi građani Srbije dolazimo do istine na najteži način, tako ćemo i istinu o tome da će nesreća zakucati na svačija vrata naučiti na najteži način. Upravo je „sistem koji ne zakazuje“ odneo nove nevine žrtve u zemlji Srbiji, pa izrecimo neke jednostavne istine o tome šta su uzroci.

Posledice su 14 mrtvih, troje u borbi za život sa teškim, moguće i trajnim posledicama ako prežive usled pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Neću ja ovde o građevinskim „uzrocima i posledicama“ iako bih kao i građevinski inženjer, nekih desetak godina pre nego sam se opredelio za umetnost, mogao štošta.

Mislim da su društveni „uzroci i posledice“ bitniji. Pa izrecimo, odnosno ispišimo tih nekoliko jednostavnih istina: Sve odluke u ovoj zemlji donosi jedan čovek koji je praktično na čelu svih institucija. To neminovno vodi vladavini korupcije.

Dakle, korupcija je operativni sistem zemlje Srbije. Druga posledica ove neverovatne potrebe (bolesne?) za kontrolom svega je zaštićenost svih u toj hijerarhiji korupcije, što neminovno vodi ka neodgovornosti prema školstvu, zdravstvu, sudstvu, potpunoj kontroli režimskih medija, investitorskoj izgradnji, tajnim ugovorima…

Našli smo se na „pešačkom prelazu“ na putu nekog iz korupcijske piramide kad je taj rešio da se malo proveseli. Ili pored semafora što ga je podizvođačev podizvođač upravo postavio.

Mislim da ćemo upravo prisustvovati i slikama gde i po kiši svi stoje izvan nadstrešnica na autobuskim stajalištima. Jasno je da od „Savamale“ do novosadske Železničke stanice taj „Pa šta!“ odnos svake godine uvećava broj nevinih žrtava.

Što se mene tiče, evo jedne računice koju ću sprovesti na čast (ne)odgovornima. Ako je rekonstrukcija koštala 65 miliona, što bi moglo izgraditi 65 hiljada kvadrata novosagrađenog stambenog prostora, koliko je to po ubijenom u ovom zločinu na novosadskoj železničkoj stanici?

I šta je rezultat kada 65 miliona podelimo sa 14? I ko će za to odgovarati, počev od cene radova do izvođenja ubistva? Ja mislim da i vi znate ko je odgovoran! A da li će odgovarati zavisi od nas.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.