Sistem žrtvi ne veruje

Za manje od 24 časa blizu 20.000 svedočanstava zabeleženo je na ovoj društvenoj mreži.

Neki su po prvi put u životu smogli snage da ispričaju svoje traumatično iskustvo – kako su bile silovane, koliko su dugo trpele nasilje od strane supruga, zbog čega nisu otišle ili prijavile.

Zajedničko za sve ove priče je strah, osećaj sramote i krivice koji su paralisali žrtvu da se nekom obrati. Zatim, nepoverenje najbližih kada su smogli snage da im ispričaju.

I na kraju, gubljenje samopouzdanja i trauma sa kojom se nose čitav život.

Međutim, poražavajuće je da oni koji su se obratili policiji, u najvećem broju slučajeva nisu dobili zaštitu.

Ili se žrtvama nije verovalo, ili su im policajci „savetovali“ da odu kući i prespavaju, da u svakom braku ima problema… Jednoj žrtvi silovanja, koja je na uvid ponela haljinu, inspektor je rekao „nije ni čudo, kad si to imala obučeno“.

I Nininoj sestri policija je rekla „da nema dokaze da ju je dečko tukao i da ide kući i proba da zaboravi“.

A imala je nalaze psihijatra, jer je zbog svega pokušala da se ubije – što je neretko epilog trpljenja dugogodišnjeg zlostavljanja.

I kome onda žrtva da se obrati, ako joj ovakve reči upućuju prvi u lancu pomoći?

Ako nema kome da se vrati, niti gde da pobegne, od čega da živi?

Šta da radi?

I posle se neki i dalje pitaju zašto žrtve ćute.

Pre dva meseca predstavljen je izveštaj da je neki oblik nasilja – fizičkog, seksualnog ili psihološkog, nakon svoje 15. godine pretrpelo 62 odsto žena u Srbiji.

Predstavila ga je potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović, poručivši „da je država uz svaku devojčicu i ženu koje trpe nasilje“.

Kako, najbolje smo videli kroz ispovesti #NisamPrijavila koje se i dalje, iz minuta u minut objavljuju na Tviteru.

Zorana Mihajlović je istakla da je država donela zakone, strategije i akcione planove, ali da to nije dovoljno i da mora više da se radi na edukaciji javnosti.

Zakoni su u slučajevima nasilja i zlostavljanja mrtvo slovo na papiru, a prvi koji treba da se edukuju su policijski službenici (čast izuzecima) koji žrtve tretiraju kao smeće koje im oduzima vreme.