Sitan novac na političkoj berzi

Nesporno je da u sistemu zaštite manjinskih prava vlaška manjina ne uživa gotovo nikakva prava u obrazovnoj, kulturnoj, religijskoj i medijskoj sferi. Samo jedna ilustracija te činjenice: ne postoji nijedan razred sa nastavom na maternjem jeziku Vlaha u istočnoj Srbiji, gde su Vlasi skoncentrisani u 144 naseljena mesta. To utoliko više pada u oči s obzirom da je vlaška manjina jedna od retkih u Srbiji koja beleži znatan porast na poslednjem popisu stanovništva. Zašto je to tako?

Pre svega, unutar vlaške zajednice i dalje istrajava oštra podela duž identitetske linije po pitanju jezika, pisma, porekla i budućnosti zajednice. Ključno pitanje jeste pitanje jezika: da li je vlaški autohtoni jezik ili dijalekt rumunskog jezika. Bez rešavanja jezičkog pitanja bitno je otežano započinjanje implementacije manjinskih prava. To se najočitije vidi u oprečnoj politici prethodnog i aktuelnog saziva Vlaškog nacionalnog saveta. Prethodni saziv (2004 – 2010) za maternji jezik Vlaha proglasio je rumunski, za svoju matičnu zemlju Rumuniju; a sadašnji vidi Srbiju kao svoju maticu, smatra da je vlaški autohtoni, poseban jezik i da ga treba standardizovati da bi se počeo koristiti. Podela među Vlasima je toliko oštra da se nameće potreba za obukom angažovanih članova vlaške zajednice u oblasti kulture dijaloga i mirnog rešavanja sporova, kao i za aktivnijim uključivanjem države u rešavanje tog pitanja. Među Vlasima se čak može čuti predlog da Srbija, analogno Dekadi Roma, proglasi Dekadu Vlaha radi poboljšanja njihovog položaja.

Što se političkog konteksta tiče, ohrabruje potpisivanje sporazuma Tadić – Basesku 1. marta, kojim je otklonjeno protivljenje Rumunije kandidaturi Srbije za EU. Problem je što je sporazum ostao nedorečen: Pitanje statusa Rumunske pravoslavne crkve nije rešeno i ona ostaje diskriminisana južno od Vojvodine. Takođe su interesantne implikacije ovog sporazuma po regionalnu stabilnost.

Mađarska manjina u Rumuniji je odmah (5. marta) zatražila od Bukurešta prava koja je Tadić obećao Baseskuu za Vlahe. Ukoliko bi Rumunija zanemarila vlaško pitanje u Srbiji, izložila bi se mogućim ili čak verovatnim prigovorima Budimpešte da to čini kako bi po analogiji asimilovala Mađare u Rumuniji. Ovo će nagnati Bukurešt da još intenzivnije posmatra položaj Vlaha. Istovremeno, na sam dan rumunskog uslovljavanja i dobijanja kandidature ambasador Grčke u Bukureštu je zatražio i dobio prijem kod ministra spoljnih poslova Rumunije. Grčki ambasador je tražio da se rumunska vlada izjasni da li pod Vlasima podrazumeva samo romanizovano stanovništvo u Srbiji ili i Aromune u Makedoniji i Albaniji.

Sada je već izvesno da se ovde na političkoj ravni ponavlja obrazac po kojem se položaj manjina u Srbiji upotrebljava u strukturisanju nekih širih regionalnih odnosa. Kao što ostvarenost manjinskih prava u Vojvodini jeste u funkciji složenih odnosa Budimpešte, Bratislave, Bukurešta i Kijeva, tako i nepostojanje manjinskih prava Vlaha dovodi do toga da pitanje prava manjina u Srbiji bude sitan novac na političkoj berzi jugoistočne Evrope. Rešen položaj nacionalnih manjina u Vojvodini omogućuje Srbiji da dosta lagodno posmatra sporove zemlja čije su prestonice pomenute; ove zemlje se pozivaju na položaj manjina u Vojvodini kao na poželjan standard, kada izražavaju interesovanje za položaj svojih manjina u susednim zemljama. Nerešeno vlaško pitanje, međutim, bespotrebno opterećuje Srbiju ne samo na planu odnosa sa Rumunijom, nego i time što ona zbog međusobnih sporova drugih zemalja trpi samo štetu.

Ljudsko-pravni i politički aspekt vlaškog pitanja su, dakle, međusobno vrlo tesno povezani.

Autorica je izvršna direktorica Centra za razvoj civilnog društva