Sitnije, Cile, sitnije…

Verovatno bi bilo sitno i sitnije i bez ove naručene predizborne pesme. Ali, što je sigurno, sigurno je! A i ne košta mnogo.

Politička sitnina pravi opozicijsku siću. Ta sića je veoma važna za izbornu hendikep trku. Pod uslovom da ima Boga. Ako Ga ima, ili Srbiju ne vidi ili se kladi na pobednika, pa otuda na delu imamo kontrahendikep. Na ovim izborima, a nije jedini slučaj, naprotiv – prednost se daje ne najslabijim već najjačim igračima. O prokleti d’Ontu, zar najslabiji da daju najjačima? Ili je to ko u životu, uzmi siromašnom i daj bogatom!

Ovde u nas najjači hendikepira sve konkurente, počev od para i medija pa nadalje, na više i na niže. U takvom stanju stvari i pri ovolikom broju partija-krlomaka nekoliko njih ne bi se našlo u beogradskoj skupštini čak i kad bi izborni prag bio jedan postotak osvojenih glasova. Doduše, nada teško umire, možda će sledeći put biti bolje.

Uostalom, kolika je kvota za naprednjake, a kolika za GG „Ide Mile lajkovačkom prugom“? I još jedno pitanje: Ko je to i šta je to teralo demokrate na usitnjavanje, a i prvi su počeli!

Radnja

„Dva Srbina tri partije“ ili je, kaže moje ciničko ja, bolja izreka: Jedan Srbin, dve partije. Lazar je Džamić nestalnost stavio na prvo mesto među deset pojmova koji objašnjavaju srpski mentalitet: „Najstalnija stvar na ovim prostorima je nestalnost“. Upravo tom osobinom Džamić objašnjava izreku „dva Srbina, tri političke partije“. Može se ovom izrekom svašta objasniti i utoliko je u pravu Slobodan Gavrilović kad kaže da to nije izreka, već informacija. I upravo se tom izreka-informacijom da objasniti budući ishod martovskih izbora, mislim na one krajem prolećne zime ovog leta Gospodnjeg u Beogradu.

Da je istorijsko vreme reverzibilno i da su komunisti učili o višepartizmu od naprednjaka, i danas bi bili na vlasti. Ovako nam ostaše naprednjaci i ovi krlomci od drugih partija čija se funkcija završava u glumatanju višepartizma. I sve dok na sceni partijskog sistema igraju isključivo Naprednjaci vs. Opozicijskog fragmentarija, samo optimisti mogu da se bave pitanjem: Da li se od opozicijskih fragmenata da sačiniti barem opozicijski pačvork, ako već ne može neka suvisla opozicija koalicionoj hegemoniji. Možda je najava nekih drukčijih mogućnosti onaj protest u nedelju uveče ispred RTS koji je zajedno organizovalo nekoliko opozicijskih partija. (Znam ja nas i znajući naše opozicionare bojim se da će oni sami brzo demantovati sopstveni hod ka širem dogovoru. „Sitnije, Cile, sitnije“.)

Samo ne daj Bože da bude onako kako svojedobno zapisa Stanislav Vinaver: „Jedan Srbin – jedna politička partija, dva Srbina – dve političke partije, tri Srbina – pet političkih partija, četiri Srbina – svetski rat.“

U Sevojnu, pak, čudo! Potpisalo drugog februara za „Udružene za Sevojno i Srbiju“ čak sedam opozicijskih partija. Idu zajedno na lokalne izbore. Lekcija za sujetne opozicijske aspirante na vlast u Beogradu. U Beogradu ne može ono što su u Sevojnu mogli Demokratska stranka, Zdrava Srbija, Narodna stranka, NS, SDS, LDP i DSS.

Kad uzmemo sve izborne liste u obzir, onda vidimo da će ove izbore obeležiti okršci i okrnjci i patrljci i krhotine ili na srpskom, fragmentarij opozicijski.

U tom fragmentariju dominiraju krhotine Demokratske stranke, uključiv i započeti pačvork izvorne stranke koja ovih dana obeležava svoj 28. rođendan. Pobediće, pak, neko drugi.

Način političkog raspadanja (trajna radnja) Demokratske stranke bitno je drukčiji od političkog raspadanja radikala koji su se raspali na sami sebe i na naprednjake (cinici tvrde da su se radikali raspali na svoje prvo ja i na svoje drugo ja!). Verovali ili ne, ja inače ne verujem, ali priča se da je vrh Demokratske stranke kumovao nastajanju naprednjaka, a ovi im sada uzvraćaju kumovanjem daljeg komadanje demokrata.

Skoro tačno pre deset godina vrli Milan Mišić je u jednoj novini objavio sjajni tekst „Porodično stablo demokrata“. Zapamtio sam ilustraciju teksta i rečenicu kojom Mišić završava tekst: „Od DS-a, rekao bih, više nego od drugih, danas zavisi da li će Srbija još dugo u isto vreme biti i zemlja velikih potencijala i neizvesne budućnosti.“

Bilo kako bilo, u slučaju beogradskih izbora (možda nešto manje nego ranije) u opoziciji više se međusobno obračunavaju derivati Demokratske stranke nego što se bilo ko sučeljava sa glavnim rivalom, dominantnom strankom. Ovu političku demenciju najviše indicira dezorijentacija u političkom prostoru (specijalna dezorijentacija). Politički bolesnik ne zna šta je napred a šta nazad, šta je levo a šta desno, šta je demokratija a šta konzervativizam. Tako se to dešava kada je vođstvo stranke (bivalo) sastavljano od nekolicine ili nešto više Ja-pa-ja-ja Japajavića.

Egocentričnost sujetnih srpskih političara je crna rupa našeg političkog života. Ta crna rupa guta sve što je smisleno, produktivno; sve što je usmereno ka dobrobiti građana, sve što ide ka javnom interesu… Japajaja obrazac je ono što se sledi od prvih karijernih koraka u politici. Oni sliku svoju ljube a konkurente „pod obavezno“ vide u krivom ogledalu.

Ta crna rupa naše politike ima utoka, ali nema otoka, tu pamet nestaje; i ako nešto i uđe, ništa umno ne izlazi.

Autor je sociolog i glavni istraživač Demostata