Sizifovski težak posao

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Čudno je, zar ne, da premijer u svom narodu ne vidi sve one mlade ljude koji i u svetu dobijaju priznanja i izazivaju divljenje – od Đokovića i drugih sportista, mladih naučnika, do srednjoškolaca i studenata koji osvajaju nagrade na međunarodnim takmičenjima. Uostalom, zar nije i sam rekao da traži „novu krv i nove ideje“! Ali, kao da je to zaboravio, ili je to trebalo da posluži za neke druge potrebe, u nekom drugom pogodnom trenutku.

Premijer, naravno, nije odoleo da se i ovog puta, blago rečeno, kritički – kako drukčije – osvrne na prethodnu vlast. Posluživši se primerom „Telekoma“ reče da su akcije građanima „delili kreteni koji su kupovali volju naroda“, a usput pomenu i „idiote“ iz vremena pre nego što je postao PPV – prvi potpredsednik vlade. Svoje verbalno viteštvo je iskazao i objašnjenjem zašto ne prihvata pozive lidera nekih opozicionih stranaka na TV duele. U stvari, nije ih odbio – spreman je da prihvati izazov tih „nestajućih stranaka koje glume postojeće“, ali tek kad se njih pet-šest dogovori, pa će oni, tako đuture, čuti od njega ono što zaslužuju. Neće, valjda, da gubi vreme sa svakim pojedinačno. Ima preča posla, težak posao. A za slučaj da taj narod, u kome „nema sposobnih i vrednih ljudi“, zaboravlja za koga on tako neumorno dela, sve nas je podsetio na svoje danonoćno bdenje za dobrobit Srbije.

Skromno nam kaza da je on lično zaslužan što su svi ministri njegove vlade „pod stalnom tenzijom“: Ja vršim pritisak u celom lancu, lično. Zovem ih sve, zatim direktora „Puteva“, „Koridora“, Zoranu, državne sekretare, ove sa gradilišta… Napravio sam najviše auto-puteva – podvlači Vučić, uz žaljenje što „novine to ne pišu“, ali mu zato iz EU i MMF stižu čestitke, dođe Merkelova da vam čestita…“ Moj posao je – stalno i uporno to naglašava, za slučaj da previđamo njegove domete – da radim teške stvari.

Zato je, ako vam do sada nije palo na pamet da našeg premijera uporedite sa herojem koji obavlja najteži posao u celoj grčkoj mitologiji, trenutak da vas podsetimo na Sizifa. Kao što se zna, on je uporno gurao kamenu gromadu uz planinu, ali svaki put kada bi se približio vrhu, stena bi se otela i skotrljala. Ali, šta je Sizif spram Vučića. Neće biti da je valjanje jedne stene uzbrdo teži posao od gromadnih poslova koje svakodnevno savladava naš premijer i pritom ne dopušta da mu se otmu iz ruku i skotrljaju. Uostalom, uvek guramo neki novi posao, lansiramo novo obećanje, ona prethodna čekaju svoje rokove…

Vučićevi ministri se obično trude da ostanu nevidljivi i uglavnom se ne oglašavaju. Ali, jedan se osmelio da, u maniru svog šefa, neskromno obznani narodu, baš uoči Nove godine, da je spasao Srbiju od bankrota. Šta li će biti s ministrom finansija Vujovićem posle te izjave, jer je očito da je nesmotreno prisvojio zasluge koje mogu biti samo premijerove. Važno je da je bankrot izbegnut, a pobednička formula – premijerova ili ministrova, ko to stvarno i zna – koju je vlada otkrila prošle godine, može da se ponovi, ako ustreba i 2016. A penzioneri bi, posredstvom Krkobabića, predvodnika jedne njihove sekcije, ponovo mogli da se dobrovoljno odreknu dela penzija. Važno je da se puni budžet, da Srbija napreduje brzim koracima u budućnost. Istina, ona im sve više izmiče, a mladoj generaciji je sve bezizglednija. Da li je možda zato, kako je pokazalo jedno međunarodno istraživanje, Srbija četvrta na svetu po broju deprimiranih osoba? Ili, da spomenemo jedno domaće istraživanje po kome je 70 odsto građana nezainteresovano za politiku.

Još dve teme prosto ne mogu da se zaobiđu – nerešena afera i, mesecima već, neizvesnost oko rekonstrukcije vlade i vanrednih izbora. Izbori su teška tema, a što se neizvesnosti tiče – najneizvesnija je priča, pokazalo se, ona koja se činila izvesnom. Ministar odbrane, g. Gašić, za javnost je odavno ražalovan, ali premijer još ne nalazi osobu dovoljno sposobnu da ga zameni. U Ustavu, međutim, piše da tu dužnost privremeno može da preuzme neki drugi ministar ili sam premijer. Ne, Gašić ostaje uz premijerove skute – na stranačkim pregovorima sa koalicionim partnerima, na proslavi u Banjaluci, sa potpredsednikom ruske vlade.

Što se izbora tiče, premijer će nas i dalje držati u neizvesnosti – čas hoće, čas neće, zavisi od njegovog bdenja – ali su redovni pokrajinski i lokalni izbori praktično već zakazani, uz premijerovu napomenu, to jest aluziju na Bojana Pajtića, da ne misli da „drži dizgine vlasti kao oni koji vladaju s pet odsto podrške“. Dačić je pobedničku prognozu podigao na 70 odsto osvojenih glasova. U međuvremenu dalje rastu stranačke tenzije, iznose se optužbe i sa obe strane, što sve skupa ukazuje koliko je uzburkana, moralno i politički, politička scena Srbije. Vlada, naravno, ima i dobrih poteza, ali oni nisu predmet ove analize. Ovde je reč o (jedno)stranačkoj budućnosti Srbije. Sam premijer bi reformsku gromadu koju gura, zavejanu ekonomskim i političkim smetovima, morao da gura uz pomoć i članova vlade i eksperata. Taj pohod ne bi trebalo da permanentno prate televizijske kamere. Narodu treba saopštiti finalni rezultat. Uzgred, ali to ne znači da je stvar uzgredna – ne treba držati monopol nad svim odlukama.