Sjaj i beda Vučićeve inauguracije

Bilo je vrlo lako prepoznati ljude koji su iz unutrašnjosti dovedeni da statiraju na kiši i da aplaudiraju Aleksandru Vučiću prilikom njegovog drugog zaklinjanja nad Ustavom i Miroslavljevim jevanđeljem.

Ti ljudi su se kretali u grupama, imali su svoje vodiče i flašice sa vodom u rukama. To su bili pretežno stariji ljudi, tiho su razgovarali i sedeli po okolnim klupama i žardinjerama, ili jednostavno stajali i čekali dalje instrukcije.

Za trenutak sam pomislila da neću naći slobodan sto u obližnjem kafiću u kome je trebalo da se sretnem sa kolegama iz opozicije pre nego što odemo na zakazanu konferenciju za medije. Međutim, kafići su bili poluprazni.

Ne znam da li je neko zabranio ovim ljudima koji su u četiri ujutru krenuli sa Kosova i Metohije put Beograda da sednu u neki kafić i malo se osveže, ili oni jednostavno nemaju para za takav „luksuz“. Ne mogu reći koja je od te dve mogućnosti gora i poraznija.

Osim ovog tihog i skromnog sveta koji je dostojanstveno kisnuo ispred Narodne skupštine, na putu do mesta sastanka sa kolegama iz opozicije, mimoišla sam se sa grupama nabildovanih momaka, obučenih u crne majice i farmerke, sa torbicama prebačenim preko ramena.

Ni oni nisu sedeli po kafićima, iako su sebi, u to sam sigurna, mogli da priušte šolju kafe ili neko drugo piće. Bilo je očigledno da su i oni organizovano stigli na ovaj skup i da su čekali dalje instrukcije.

I tako šetajući se među ovim šarolikim svetom, začuh jedan ženski glas koji je sa ponosom podvriskivao: „Dođite da vas upoznam sa Goranom Rakićem! Ovo je Goran Rakić!“ Ispostavilo se da je u tom trenutku bivši vatrogasac, a sadašnji potpredsednik i ministar u Vladi Kosova, Goran Rakić, prošao tik pored mene i zastao da se pozdravi sa umornim ljudima koji sad stoje na kiši i poslušno čekaju dalje komande.

Degustator vina sa Pacolijeve jahte je bio obučen u skupo odelo i odavao je utisak samozadovoljnog čoveka neoptećenog ovozemaljskim brigama. Sušta suprotnost njegovim zemljacima, koji posle dugog puta u svojim novčanicima nemaju para da sebi priušte jednu kafu, ili osvežavajuće piće, u prestoničkom lokalu.

U tu sliku njihovog susreta stalo je svih deset godina vladavine kriminalnog režima Aleksandra Vučića. Nikada veći ekonomski jaz između običnog sveta i ljudi iz vrha vlasti. Nikada veći strah za vlastitu egzistenciju. Nikada veće poniženje. Nikada manje slobode i smeha.

Nama, budućim narodnim poslanicima nije bilo dozvoljeno da održimo konferenciju za medije ispred Narodne skupštine. Novinarima smo govorili preko puta skupštinskog zdanja, u Pionirskom parku, nedaleko od nekadašnje vojne osmatračnice sa Kajmakčalana koja je preneta u glavni grad da bi nas večno podsećala na hrabrost i odlučnost naših predaka u borbi za slobodu. Trebalo bi da nas ta osmatračnica i inspiriše za borbu u današnje vreme.

Taman kad smo završili, počela je ceremonija inauguracije na skupštinskom platou. Kiša je počela jače da pada. Neki čovek se obratio okupljenim ljudima. Slučajni prolaznici su žurili da ne pokisnu, nisu se obazirali na čoveka koji je uporno govorio.

A taj čovek im je obećavao „mir, stabilnost, nezavisnost u odlučivanju, sigurnost, zdravlje, rad, rad i rad“. Jednom rečju sve ono što odavno nemamo i čega smo željni. Šteta je što praznina ovih obećanja kod neki ljudi još uvek uspeva da sakrije prazninu u novčanicima, a nikako i da je popuni. Ta obećanja napune samo autobuse.

Autorka je zamenica predsednika Demokratske stranke