Sjajna prošlost je laž

Tako se može okarakterisati lavina primedbi na društvenim mrežama na moju prošlonedeljnu priču o Stefanu Nemanji i njegovim Nemanjićima. Javio se naime priličan broj, plemenskom prošlošću zaslepljenih srbofila, kritikujući moj stav o tim velikašima iz srpskog ranog srednjeg veka. To je za mene samo još jedan dokaz da smo narod koji ne ume da misli. Jer većini kritičara najviše je zasmetao zaključak priče koji, uzgred rečeno, nije moj nego ljudi mudrijih i od mene i od kritičara, da nacije ne čine jakima zajednička prošlost, već prvenstveno zajednička budućnost.

Za mnoge ja sam se tim tekstom pridružio drugosrbijancima koji su izdajnici srpstva. A suština svih primedbi zasniva se na onoj nacionalističkoj floskuli, da nema budućnosti za one koji ne poznaju svoju istoriju i još gore ne priznaju svoju prošlost.

S obzirom da ovde nije reč o poznavanju nego o različitom tumačenju istorije, ne znam ima li smisla odgovarati na takve kritike odnosno remetiti to nacionalističko slepilo? Zbog većine ljudi koji misle svojom glavom, moram međutim takvim oponentima citirati Hilandarsku povelju u kojoj je „njihov idol za 21. vek“ prvi srpski krunisani kralj Stefan Prvovenčani napisao od reči do reči: „Kad je Bog stvorio Nebo i Zemlju, stvorio je i ljude, careve, kraljeve i gospodare, i dao im stado da ga vode i o njemu brinu.“

E pa dragi naši, po tom Bogu zemljaci, niko vama ne brani da ako želite budete stado koje će neki današnji velikaši da vode i brinu o njemu. To je vaše pravo, kao što je i naše pravo da ne dozvolimo da nas neko smatra stadom. Nije upitna budućnost onih koji, kako vi kažete, ne priznaju prošlost, već za naciju u kojoj je vrhunsko dostignuće u životu biti Srbin. Čovek je rođen kao slobodno biće a ne kao vojnik nacije, države, crkve, pogotovu ne bilo koje političke partije. Uvek imajte na umu reči velikog Miloša Crnjanskog: „Gladan i krvav je narod moj, a sjajna prošlost je laž.“

Zato zaista ostavimo Nemanjiće u toj dubokoj i mračnoj prošlosti srpske plemenske istorije i pogledajmo šta se događa u Srbiji 21. veka.

A događa se da čovek koji je zloupotrebio izborno poverenje građana, zloupotrebio i zloupotrebljava demokratski sistem, sve njegove zakone, sva načela i principe, zamišlja sebe u ulozi velikog župana Stefana Nemanje, Srbiju kao Županiju Rašku, a građane Srbije kao svoje stado. Najstariji sin Vukan već se rodio, još da se rode srednji Stefan Prvovenčani i najmlađi Rastko pa da se srušena zgrada Generalštaba u Nemanjinoj ulici pretvori u Mauzolej i eto srpskom rodu cara, kralja i gospodara koji će kao stado da ga vodi i brine o njemu.

Dok se to ne dogodi, on je samo Veliki župan, koji maltene svakoga dana otvara po neku fabriku, nekada i dve u jednom danu. A bruto društveni proizvod Srbije je sve manji. Kako je moguć taj paradoks? Tako što to nisu normalne investicije već je to novac koji se na ovaj ili onaj način otima od građana Srbije i njime plaćaju sva radna mesta u tim fabrikama a profit odlazi ko zna gde.

Zato se porezi povećavaju iz dana u dan i vrlo brzo će u procentima iznositi 100% čovekovog imetka. To praktično znači da ćemo raditi samo za državu, bolje reći vlast, jer država sa svojim atributima i zakonima i ne postoji. Da postoji, sigurno ne bi dozvolila carine na repromaterijal koje uništavaju srpsku privredu. To je ovih dana do ogorčenja dovelo Tanasija Tasu Katanića, bivšeg predsednika Fudbalskog kluba Radnički iz Kragujevca i vlasnika poznate firme za proizvodnju medicinskih aparata „Prizma“. „Carina na uvoz repromaterijala za proizvodnju je 15%, a trgovac koji uveze gotov proizvod daje samo 1% za carinu. Toga nema ni u jednoj državi na planeti. Uništićemo i ovo malo privrede koju imamo“ – kaže Katanić.

Ivan Turgenjev je svojevremeno na tu temu državnih globa u Rusiji napisao divne stihove. Parafraza izgleda ovako:

„Srbija, moja majčica mila,

Ništa ne otima, ne uzima silom.

Primiće tek ono što od srca nudiš

Dok ti njen nož stoji pod grlom.“

Autor je novinar