Skandalozno

O fenomenu Majke Tereze može se govoriti i kritično. Naročito o njenom odnosu prema abortusu. Ali ja to razumem, to je dogma u svim hrišćanskim crkvama, koja glasi: „Život je svet!“ Može se govoriti i o njenom konzervativnom odnosu prema izboru žena na najviše funkcije u Katoličkoj crkvi… Ali joj se ne može osporiti da je bila ikona 20. veka, jedna od najzanimljivijih žena sa Balkana, zvazda Katoličke crkve koja ju je proglasila blaženom (2003), dobitnica Nobelove nagrade za mir (1979), božija službenica na zemlji koja je u pedeset godina rada, uspostavila najviše standarde humanitarnog rada u Katoličkoj crkvi i širom sveta.

Obični ljudi su je još za života zvali sveticom. Otići će u Raj, govorili su širom sveta. To zvanje je, nadam se, tek čeka u Katoličkoj crkvi. Tačno je da je papa Vojtila, jedini Sloven među papama, obožavao Majku Terezu. I ona je njega volela. Ulazila je u njegov dom u Vatikanu bez protokola, kao kakva ćerka. Želeo je po svaku cenu da je ekspresno beatifikuje za svog života, na dan svog jubileja, na dvadesetpetogodišnjicu svog pontifikata, što je i učinjeno, i pored sugestije jednog broja kardinala da to ne čini, jer je to bila najbrža beatifikacija u istoriji Katoličke crkve. Tom prilikom papa Vojtila je nazvao ikonom dobre samarićanke: „Lično sam zahvalan ovoj hrabroj krasnoj ženi, koju sam uvek osećao da je na mojoj strani… Njena veličina leži u tome što je umela da se daje bez ostatka, da se daje siromašnima do bola, što je prava afirmacija jevanđelja…“

I ne samo to, ispunio joj je i jednu od poslednjih želja, da otvori kuću za siromašne, u bogatom, prestižnom i moćnom Vatikanu. Mnogi katolički sveštenici, na pitanje, da li je to moguće, govorili su mi, ne to nije moguće!? Jedna mala plava vrata, na moćnom zidu koji okružuje Vatikan, svedoče da je to moguće. Postoje divne fotografije kako papa Jovan Pavle II drži Majku Terezu za ruku, i daruje joj ključeve na svečanom otvaranju „Kuće Marijinog srca“, gde je umeo i sam da svrati pred Božić i poslužuje gladne, siromašne i bolesne…

Majka Tereza je bila građanka sveta, kraljica siromašnih, a njen „mali put“ služenja i posvećenosti Hristu i najsiromašnijima među siromašnima, od rodnog grada Skoplja do Kalkute, na fascinantan način spojio je Nebo i Zemlju, Istok i Zapad, Bogate i Siromašne, moćne i one „koji nikome nisu potrebni“. Imala je više od 4.000 sestara i na stotine hiljada poštovalaca i laičkih organizacija širom sveta. Mnoge poznate ličnosti, predsednici država i vlada utrkivali su se da se slikaju sa Majkom Terezom, da pomognu njenim siromasima. I to je nekom zasmetalo. Pri kraju njenog života, kada je i snimljen TV film Kristofera Hičensa, na koji se poziva gospodin Jovanović, trebalo je po svaku cenu razvlastiti „zlatnu koku Vatikana“, uništiti njen mit i njene laičke organizacije. Napravljen je pravi puč u njenim organizacijama u Americi, koji je pred smrt uzdrmao i samu Majku Terezu. I kako to biva u životu, uvek se sve vrti oko moći, uticaja i novca…

Iz teksta gospodina Jovanovića vidi se da ništa nije slučajno. Da on, nažalost, ništa nije pročitao o Majci Terezi, da nije posetio nijednu kuću njenih – Misionarki ljubavi. Nije morao da ide u daleku Indiju, ima ih u našem bliskom okruženju, u Rimu, Zagrebu, Prištini, Tirani, Peći, Skoplju. Radoznala kao novinar, posle jednog ličnog susreta sa ovom božijom službenicom, početkom osamdesetih godina na Trgu svetog Petra u Rimu, istraživala sam godinama fenomen Majke Tereze. Posetila sam gotovo sve njene kuće u regionu i Rimu. Objavila sam knjigu, biografiju Majke Tereze iz pera Indijca Navin Čavle (Plavi Jahač) koji je kad je prvi put počeo da posećuje poznatu katoličku redovnicu i prati njen rad u slamovima Kalkute, bio samo sumnjičavi službenik lokalne vlasti, nameran da joj zabrani rad… Napisao je potresnu knjigu o radu ove zanimljive žene i njenih Misionarki ljubavi, prateći njihov rad u „Gradu leproznh“, u „Kući umirućih“, u kampovima za decu…

Od Majke Tereze naučila sam da razlikujem milostinju od milosrđa! Često je govorila: „Siromaštvo je moja sloboda!“ Uvek se setim njenih reči, a naročito danas, kada u Srbiji živi mnogo siromašnih: „Govoriti o siromašnima danas je u modi, a poznavanje, služenje i ljubav prema siromašnima, sasvim je nešto drugo… Ako mnoge medicinske sestre pomažu siromašnima novca radi, zašto mi to ne bismo mogle činiti Hristu za ljubav…“ I danas čujem njene pozive na duhovnu i moralnu obnovu zapadnog sveta obolelog od potrošačkog društva, i kugu modernog sveta, koji živi bez ljubavi.

Govorila je: „Na sudnji dan vagaće se samo ljubav. Ljubav nepoznate žene može spasiti svet… Kada budemo odlazili na onaj svet, Bog nas neće pitati koliko smo radili, šta smo sve imali, već koliko smo ljubavi poklonili drugima. Pitaće nas, kakvi smo bili prema siromašnima, gladnima, umirućima, jesmo li ih ljubili… Samo ljubav može spasiti svet, i nije važno koliko činimo za druge, nego sa koliko ljubavi i radosti to činimo…“

Zašto baš danas gospodin Srđan Jovanović piše tako mračan tekst o Majci Terezi? U trenutku kad se mnoge zemlje u regionu, Kosovo, Makedonija, Bugarska, Albanija i Vatikan, spremaju da na svečan način proslave stogodišnjicu njenog rođenja!? Takav gest gospodina Jovanovića deluje baš „evropski“. Ili se i on sprema da iz svoje mape evropske kulture izbriše sve ono što su vrednosti balkanske i hrišćanske kulture i tradicije?

Ne znam da li je gospodinu Jovanoviću poznato, da je posle smrti Majke Tereze nastala prava mitomanija oko njenog imena. Mnogi aerodromi, ulice, trgovi, kulturni centri u zemljama regiona danas nose njeno ime… I nije slučajno što je njen rad i rad njenih Misionarki ljubavi, trajna inspiracija za mnoge humanitarne aktiviste i hodočasnike na putu ka božanskom. Poslednjih godina, nastao je pravi diplomatski rat među državama iz okruženja, „čija je“ Majka Tereza. Već godinama, u toj igri utrkuju se Albanci, Makedonci, Bugari, Cincari… Mnogi zaboravljaju da je tu dilemu razrešila sama Majka Tereza još za života jednom izjavom koja je baš evropska:

„Rođena sam u Skoplju, po krvi sam Albanka, indijska sam državljanka (1947), a po poslanju sam katolička redovnica i pripadam celom svetu. A po srcu sam, samo Isusova.“

Autorka je direktorka i urednica izdavačke kuće „Plavi jahač“