Skidaju je i siluju, jedan po jedan

I siluju. Jedan po jedan. Jedan po jedan. I tako celu noć. Svaku noć. Dan. Danima, mesecima. Ona krvari, gubi svest nekoliko puta na dan. I tokom noći. Sto ispod nje je sav krvav, njeno međunožje je krvavo. Krv se sliva niz butine. Pomešana sa znojem napasnika, nečoveka, monstruma, vojnika, policajca, običnog čoveka, dojučerašnjeg komšije, kolege.

Danas je Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u sukobima, a ovo je priča samo jedne od nekoliko desetina hiljada silovanih žena tokom sukoba u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu.

NJihove priče malo su poznate uglavnom iz dva razloga – prvo, jer ih je sramota da ih ispričaju, pošto je ovo ipak konzervativni Balkan gde se o takvim stvarima nažalost javno ne govori, te se očekuje da žena ćuti i trpi, i da zapravo nju bude sramota monstruoznog nasilja koje je doživela, jer je ipak „važnije“ da se ne ogadi svom mužu ili da ne okalja njegovo ime. Ili ime oca, ili brata.

Drugi razlog je sistem, koji je ustvari i kriv zbog odvratne psihofizičke torture koju su prošle. A da ne govorimo o tome kako je većina napasnika nastavila da živi svoje živote, bez osude javnosti i sudskih presuda, kao da nijednu ženu nisu spolja slomili, a iznutra ubili.

Prema diskriminatorskim zakonskim propisima u Srbiji, silovane žene ne mogu da ostvare status civilnih žrtava rata ako ne dokažu da imaju telesno oštećenje veće od 50 odsto. A kako to da urade? I to posle ovoliko godina? Čist cinizam vlasti i ove i onih prethodnih.

Ostale zemlje (osim entiteta Republike Srpske) priznaju žene silovane u ratu kao civilne žrtve i na neki način, ali svakako nedovoljan, im pomažu. Pritom su se za ova svoja prava žrtve borile godinama, teško i mučno, zajedno sa retkima koji/e su odavno shvatili/le šta su preživele.

Pravosuđe Srbije je zakazalo, tako da žene koje su preživele pakao, ne mogu da osete ni satisfakciju u vidu sudske pravde. One koje ipak posvedoče o tome kako su silovane od strane srpskih „snaga“ budu dvostruko zlostavljane – optuženi u predmetu „Skočić“, dobacivali su razne vulgarnosti žrtvama silovanja tokom njihovog svedočenja, za šta čak nisu bili ni sankcionisani, iako je predsednik sudskog veća u zakonskoj obavezi da to učini. Nakon što su ubili 27 romskih civila, većinom žene i decu, optuženi su zadržali u zatočeništvu i silovali tri mlade Romkinje sedam meseci.

Zbog ove sramote države Srbije i entiteta RS, zbog skoro nikakve empatije vlasti (kapa dole jedino za pojedine NVO) prema žrtvama silovanja u ratovima, Žene u crnom danas organizuju akciju podrške silovanim ženama i to u Foči, koja je najverovatnije bila mesto najvećeg sistematskog seksualnog nasilja i silovanja u ratu u BiH.

I ja ću biti u Foči da bar na neki način budem uz žrtve. Dođite i vi. A ako ne možete, onda bar izdvojite malo vremena za ove hrabre žene i pročitajte neke od njihovih potresnih priča:

(1) …Na silu su nas svlačili, grudnjak su nam nožem sekli, evo ovde mi je držao nož (plače). Ja sam bila ranjena, ali me nisu poštedeli… Samo znam kada sam došla k sebi, znam, dvojica su bila iznad mene. Jedan me držao, a drugi uradio svoj posao. Sve smo bile unezverene, van sebe… A napolju su bila deca, žene, svi. Čuli su viku, vrisak… (2) …Šta smo sve preživele, kuku… Samo to seksualno nasilje je bilo gore od smrti. Bolje da su nas izmasakrirali, da nam odseku glavu, jednu nogu, ili jednu ruku, da smo sve ostale invalidi, nego ovo što nam se desilo. Gore od toga nema. Ne… I tako smo vikale, vrištale, vikale… i neke bele špriceve dali nam da nas smire… Ujutru kada sam se probudila, krv, krv mi je tekla niz stomak… (Želim da mi se čuje glas, Integra, forumZFD, Priština, 2017).

Autorka je novinarka Danasa