Skok u budućnost ili pad u prošlost: Lični stav Miše Brkića

Ne šalim se. Ne znam da li su se oni šalili, samo naslućujem. Zavodljivo je bilo obraćanje predsednika Srbije u subotu uveče.

”Svaka čast predsednikovom marketinškom timu”, kaže profesor koji se u nedelju sabajle prvi javio, valjda da ugrabi priliku.

Zvao sam i ja. Neke od viđenijih preduzetnika i biznismena.

I svima poželeo mirne penzionerske dane. Od subote za njih u Srbiji kao da više nema posla.

Od sad će sve ono što su oni do sada radili da radi država – od ChatGPT do pasarela, vidikovaca, mostova, puteva, pruga, mleka, navodnjavanja, odvodnjavanja, isplate seljaka, elektrana, salaša, vetrogeneratora, banja, gondola, biciklističih staza, tehno parkova, finansiranja novorođene dece, radnika i penzionera.

Posle Kine i Srbija je najzad dobila svoj sveobuhvatni plan razvoja. ”Skok u budućnost”.

Odmah da primetim, nije moguć nikakav ”Skok u budućnost” ili ”kvantni skok” (termin kojim se razbacuje A. Brnabić) u zemlji u kojoj se vlast koristi manipulativnim inženjeringom da bi uvezla ”radnu snagu” za pobedu na parlamentarnim izborima i tako pokrala izbornu volju građana.
Predsednik kaže da je nekoliko meseci naporno razmišljao da bi osmislio ”Skok u budućnost”.

OK. Ali, bilo bi na polzu naroda da zna s kim se od eksperata (ekonomskih, demografskih, građevinskih, agrarnih, energetskih) predsednik konsultovao oko izrade ”Skoka”, da li je angažovao neku od poznatih konsultantskih kuća (Mek Kinsi, na primer,) s kim se raspravljao da izbrusi svoju ideju, da li ga je neko od njih pokolebao u naumu, je li od nekih ideja odustao, s kim je proveravao parametre, je li njegovu računicu još neko gledao?

Zašto je to važno? Svaki pojedinac, ma koliko genijalan, sklon je megalomaniji, preterivanju i greškama pa je zato neophodno da kroz proveru i dijalog čuje drugačije mišljenje ”potkovano” stručnim argumentima kako bi se došlo do najboljeg, najracionalnijeg i najjeftinijeg rešenja.

Da li je predsednik, zbog složenih međunarodnih okolnosti i realnog sagledavanja stanja države kojom vlada, tražio od eksperata da naprave fisibiliti studiju ili SWOT analizu kako bi se nezavisno i nepristrasno utvrdilo kakve su i kolike prilike i snaga Srbije za ”Skok”, s jedne strane, i kakve su joj moguće pretnje i slabosti, s druge strane?

Takva analiza u današnjem svetu punom neizvesnosti i izazova predstavlja neophodan uslov razvojne strategije svakog domaćinstva a da ne govorimo o državi koja pretenduje da bude ozbiljna i razvijena.

Ono što na prvi pogled odmah upada u oči to je impresivan državni intervencionizam, retko gde viđen u modernom svetu osim u ratnim privredama, komunističkim diktaturama i populističkim režimima.

Predsednikov ”Skok u budućnost” miljama je daleko čak i od kenzijanske logike, to je improvizovana trambolina za državu kao neprikosnovenog aktera i arbitra koji nesmetano guši slobodu na tržištu i marginalizuje privatni kapital.

Prema zamisli predsednika, Srbiju treba da ubrzano modernizuje – država. To nije modernizacijska zamisao kakvu su zagovarali i sprovodili dvojica istorijskih srpskih modernizatora – Dositej Obradović i Zoran Đinđić.

To što se namerio da uradi aktuelni predsednik nije moguće jer Srbiju ne može da modernizuje država kojoj je neophodna modernizacija. Modernizacija nije, kako A. Brnabić i J. Begović vešto pokušavaju da poture, uvođenje veštačke inteligencije i izgradnja kampusa BIO4.

Modernizacija koja bi Srbiji omogućila istinski skok u budućnost podrazumeva potpunu promenu (pretemeljenje države) načina vladanja i ekonomskog sistema – uvođenje političkih sloboda (demokratije) i slobodnog tržišta (kapitalizma).

Modernizacija znači postojanje pravne države koja štiti slobodu građana i kompanija, pravosuđa kao samostalne grane vlasti, parlamentarne kontrole izvršne vlasti, nezavisnih regulatornih i kontrolnih institucija, tolerancije, poštovanje (i zaštita) ljudskih i manjinskih prava, slobodu izražavanja i slobodno tržište. To je opšti i neophodan ambijent kao preduslov za skok u budućnost.

Džaba obnovljena porodilišta, vrtići, škole i naučni kampusi ako su nakalemljeni na truli, banalizovani i naopaki sistem kakav je u Srbiji izgrađen u prethodnoj deceniji. Predsednik, primera radi, obećava dovođenje stranih univerziteta u Srbiju, a istovremeno esnafsko udruženje odbija da u članstvo primi studente koji su završili privatne pravne fakultete. Na kakvu onda to dobrodošlicu u Srbiju mogu da računaju privatni univerziteti Jejl, Djuk, Harvard, Berkli, Kolumbija?

Možda ne većinu svojih pristalica, ali predsednik je svojim ”Skokom u budućnost” uvredio i ponizio mnogo građana Srbije.

I to one najproduktivnije, najvrednije i najradišnije. Onaj društveni sloj od koga zavisi i na kome počiva prosperitet zemlje.
Tržišna privreda je ambijent u kome se novac za život zarađuje a ne preraspodeljuje.

”Skok u budućnost” koji nudi predsednik slavljenje je građanina-klijenta i klijentelizma kao vladajućeg društvenog odnosa u kome država (zapravo, jedan čovek) preraspodeljuje prihode.

U tom modu vladanja građanin se svodi na pasivnog (političkog i ekonomskog) objekta čiji život zavisi od države.

Takav građanin tri puta dnevno kao tek rođeni ptić otvara kljun u koji će predsednik ubaciti malo hrane a zauzvrat pristaje da bude građanin pokorni.

Stara kineska mudrost podseća da je za prosperitet države i društva veoma loše što predsednik svaki dan stavlja u tanjir svakom građaninu po jednu ribu, odbijajući da ga nauči da sam peca i sam lovi ribu sebi za ručak.

Autor ”Skoka u budućnost” izabrao je, nažalost, model mišićavog državnog intervencionizma autokrate Si Đinpinga umesto da se odlučio za tip modernizacije koji je sprovodio reformator Deng Sjaoping.

Ispostaviće se na kraju da džaba potrošeni toliki novci (17-18 milijardi evra) ako budućnost koja preživi bude ličila na prošlost.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.