Škola je onakva kakvo je društvo

S jedne strane, i nastavnici i učenici traže da se programi rasterete jer srednjoškolci imaju po šest i sedam časova sedmično, a tome treba dodati i učenje kod kuće. Izlazi da je učeničko radno vreme duže od vremena koje njihovi roditelji provode na poslu. S druge strane, autoritativan zahtev da se programi „obogate“ empatijom.

Ne znam da li je gospođa Macura „psihološkinja“ ili „pedagoškinja“, ali je očigledno da ne poznaje suštinu obrazovno-vaspitnog procesa. Empatija koja se, po opštoj psihologiji, označava kao projekcija u strukturu i procese druge ličnosti (prema D. Krstić) ne može da se oblikuje kao nastavni predmet. Da li bi to bio novi bonton, ili spisak zapovesti kojih se treba pridržavati.

Da obavestim gospođu da mi u školama, osnovnim i srednjim, već imamo jedan bonton. To je građansko vaspitanje kojem, po prirodi, pripada empatija.

Postavlja se logično pitanje da li je građansko vaspitanje kao školski predmet jedna vrsta naknade za nedostatno porodično vaspitanje. I da li postoji dobra zamena za pravo porodično vaspitanje? Ako bi se krenulo putem koji predlaže gospođa Macura, onda bi u škole kao predmete trebalo uvesti emocije, patriotizam, radno vaspitanje, estetsko vaspitanje… U tom slučaju mi bismo psihologiju toliko isparcelisali poput mesara koji seče šnicle.

Osnovni problem je što mi u školstvu otklanjamo posledice (to predlaže gospođa Macura) umesto da sagledavamo uzroke. A uzroci su dublji. Škola je onakva kakvo je društvo. Nije ona usamljeno ostrvo. Učenici se ponašaju prema socijalnom pelceru. Šta mogu naučiti ako gledaju sednice naše skupštine, „zabavne“ TV programe, tuče na utakmicama, zapošljavanje po partijskoj pripadnosti…

I onda se od škole traži da bude lekar za društvene bolesti. Neće se te bolesti otkloniti uvođenjem novih predmeta i policije u školska dvorišta. Od školstva se traži da rešava ozbiljne društvene probleme pa se tako, kroz esnafe, zahteva da se kao predmeti konstituišu zdravstveno vaspitanje, seksualno, saobraćajno, ekološko, ishrana…

Škole su i onako pod teretom sadržajne prezasićenosti. Postavlja se pitanje šta (ako se sve to prihvati) ostaje od funkcije škole i da li učenici imaju kapacitete da sve to prihvate i da li se to što se zahteva ima naučnu podlogu.

Đovani Gocer, italijanski stručnjak za nastavno programiranje, kaže da je zadatak škole da podučava, da prenosi razumevanje ogromnog kruga znakova potrebnih za komunikaciju, alfabetskih, numeričkih, grafičkih i računarskih. Škola treba se bori za ostvarenje dva najvažnija cilja – da nauči učenika da misle i da im pomogne da se formiraju kao dobri ljudi. DŽon Lok kaže da čovek od vrlina vredi koliko najveći svetski naučnik.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.