Škola na daljinu kao mačka u džaku

Poslednjih dana francuski mediji upućuju javnost o merama koje će biti sprovedene u školama i zahtevane od đaka i zaposlenih tokom jeseni.

I pored pošasti koja je obeležila tekuću godinu, za njih septembar izgleda ostaje mesec polaska u školu.

I to redovnu, ne ovu našu „školu za 21. vek“.

Zašto bismo se ugledali na razvijenije sisteme i nacije koje neguju obrazovanje kao jedan od najvažnijih stubova razvoja države?

Zašto kada možemo brzinski da odlučimo da moramo „ići u korak s vremenom“ i da nas jedino ta odluka sigurno štiti od širenja snažnog virusa?

Lakše je ne pružati detaljna objašnjenja i okrenuti se hvalospevima o digitalizaciji obrazovanja.

Evo šta su neke od problematičnih tačaka u onlajn nastavi koja se u Republici Srbiji predstavlja kao trenutno neophodna:

– Naša deca će, radi praćenja onlajn nastave, provoditi između tri i šest sati uz ekran kompjutera ili tableta. Uz još oko sat vremena za dodatne aktivnosti u vezi sa školovanjem i minimum sat vremena slobodnih aktivnosti uz digitalne medije (znamo da je to često duži period, jer deca, uz računare, koriste i mobilne telefone, a prate i televizijski program) – dobijamo dečje oči celodnevno prikovane uz ekrane. To ne obećava pozitivan ishod za generacije koje (bi trebalo da) negujemo.

– Ako deca koja kreću u peti razred budu primorana da prate nastavu putem interneta, to će im prilično otežati prelazak iz mlađih u starije razrede. Da ne seciramo detaljno moguće probleme u savladavanju gradiva, jasno je da će i najboljem đaku biti teško u ovoj situaciji.

– Ukoliko i srednje škole budu deo onlajn sistema, da li će đaci prvog razreda imati priliku da krenu zajedno u školu barem nekoliko dana, da upoznaju razrednog starešinu i drugove iz odeljenja ili će se svi upoznati na grupnom video-sastanku? Drug iz klupe biće izgleda drug sa Zooma.

– Osmi razred i priprema za polaganje mature? Nadajmo se da se eventualna odluka o onlajn nastavi u prvom polugodištu neće preseliti i u drugo polugodište.

– Socijalizacija? Šta će nama to? Mi smo digitalna nacija. Da, pohvalno je što težimo da budemo digitalno opremljeni (no, da li smo i digitalno pismeni?). Ne, škola nije i ne sme biti samo ono što onlajn nastava omogućava – savladavanje gradiva i provera istog. Škola je druženje, razmena iskustava, dobronamerno zadirkivanje, rešavanje svakodnevnih konflikata, pokušaji prepisivanja, zajedničko rešavanje zadataka licem u lice, poštovanje i preispitivanje autoriteta koji je pred razredom i još mnogo toga… Sve to i te kako može i uz maske, optimalno fizičko distanciranje i dezinfekciju. U vremenu neizvesnosti koje je pandemija virusa korona donela – ovaj aspekt školovanja postaje još važniji.

– Evo i jednog zadatka za razmišljanje: Prosečna veličina stana porodice u Srbiji koja ima decu uzrasta od, recimo, 12 i 14 godina najčešće je takva da su deca zajedno u sobi. Kako će se deca rasporediti za celodnevnu „kućnu školu“? Ima li porodica tehničke uslove (recimo, više od jednog računara) za ovaj (dugoročni) poduhvat? Ako dodamo i informaciju da istovremeno jedan od roditelja mora osam sati da radi od kuće, uz onlajn sastanke i brojne telefonske pozive, onda ova kula od karata počinje prilično da se drma. I ne zaboravimo, ovo je prosečna situacija u kojoj se još kako-tako mogu organizovati uslovi za preživljavanje digitalnog školovanja. Šta ćemo sa porodicama koje ni uz najveće napore ne mogu svakodnevno da priušte radni prostor kakav bi dete trebalo da ima za daljinsko praćenje nastave? Mnogo je garsonjera u ovoj zemlji, žmurimo na broj porodica dece sa razvojnim poremećajima kojima ova promena uzdrmava čitav svet, puno je zajednica gde bake spavaju u kuhinji – kako u sve te uslove smestiti još i učionicu?

– Ovde je važno napomenuti još i da je većina naših nastavnika i nastavnica i te kako dorasla onlajn edukaciji, što su i pokazali u toku vanrednog stanja. Ali i nastavni kadar, kako je moguće čuti iz raznih izvora, priželjkuje brzi povratak u redovne tokove.

U većini evropskih država nastava će se uobičajeno odvijati od jeseni, uz poštovanje obaveznih mera prevencije širenja virusa korona.

Čak i u Italiji, nama najbližoj republici koja je stravično pogođena pandemijom, najavljuju povratak u školske klupe.

Za sve uređene države jedno je zajedničko – konsultuje se medicinska struka, nastavno osoblje, predstavnici roditelja i donose se blagovremene odluke po ovom pitanju.

Svuda može doći do prelaska na sistem učenja na daljinu ukoliko otpočne drugi talas epidemije, ali privremeno i uz detaljno promišljene korake za pre-tokom-i-posle ovakvog procesa.

Kod nas je situacija sledeća: svaka odluka je medijska udica, a uveliko je u toku lov u mutnom…

Zvanične izjave u televizijskim obraćanjima uveravaju nas da „situaciju odlično henduluju“ oni koji za to primaju platu od naših poreza i doprinosa.

Plaši me kakve posledice mogu snositi sadašnji školarci i njihovi roditelji ukoliko se ovako važno pitanje rešava ad hok, bez ozbiljne analize i stručne strategije.

Ako je činjenica da deca retko prenose virus vršnjacima i nastavnicima, kako navode istraživači čuvenog Pasterovog univerziteta u Parizu u najnovijem objavljenom radu, onda bi to trebalo da bude glavna tema za razmišljanje naših stručnjaka (medicinskih i onih u oblasti obrazovanja) pre nego što se donese odluka u vezi sa organizacijom nastave u školskoj godini koja nas očekuje za mesec dana.

Autor je novinar i medijski konsultant