Školska godina je „bačena u vodu“

Kao srednjoškolski profesor filozofije mogu da posvedočim i pojasnim situaciju isključivo u okviru srednjih škola, ali duboko verujem da je situacija slična i u sistemu osnovnog obrazovanja.

Do 8. 3. nastavnici su, pored redovne nastave u drugom polugodištu, još uvek imali svaku obavezu sprovođenja „onlajn“ nastave te se neprestano radilo po tzv. kombinovanom modelu.

Taj model podrazumeva da su učenici koji uživo slušaju nastavu u školi svake druge nedelje, dok, s druge strane, učenici koji sve vreme „pohađaju onlajn“ nastavu – imaju obavezu (koja je vrlo fleksibilna) da u školi budu samo onda kada dođe vreme da se određena oblast odgovara za ocenu.

S obzirom na to da se filozofija (još uvek) u srednjim stručnim školama sluša dva puta nedeljno dolazimo do zaključka da profesor tog predmeta (ili nekog drugog sa istim normativom) pojedinog učenika viđa u mesecu četiri puta po trideset minuta.

Drugačije rečeno – živi kontakt „profesor – učenik“ se ostvaruje dva sata mesečno.

Tom računicom – u okviru drugog polugodišta (računajući i januar) – sa npr. maturantom „Jovanom Petrovićem“ ću se, kao profesor, videti svega deset sati i to pod uslovom da on uvek bude prisutan.

Drugo polugodište = deset sati rada „oči u oči“ sa učenicima završnih razreda (neznatno više sa mlađim razredima).

Pored toga, problem je što se još uvek forsira isključivo formalna strana obrazovanja (puka birokratija) koja dodatno ubija ono malo vremena za istinski rad.

Školstvo se svodi na to da se „nešto na vreme pošalje pedagogu“ ili da se „hitno pročita novi dopis ministarstva“ dok, naravno, sve vreme, postoji konstantna potreba i pritisak za „usavršavanjem“ koje podrazumeva veliki broj besmislenih jednodnevnih / dvodnevnih seminara na kojima se najčešće ni na koji način ne dopuni kompetencija predmetnog nastavnika.

Na kraju, nastavnici koji zaista rade sa učenicima ne bivaju dodatno motivisani niti oni koji „uglavnom čitaju novine“ ne bivaju sankcionisani. Tako, kvalitetni nastavnici vremenom „dignu ruke“ od posla pod parolom „pa nisam ni ja budala…“

Naravno, plata nastavnika kao plata „jačeg beogradskog konobara“ svakako nije inspirativna a socijalno-politička situacija u kojoj smo često dodatno deprimira te je pravo umeće objasniti učenicima da je „bolje znati nego ne znati“.

Sada, počevši od 8. 3, ponovo smo svi prešli na onlajn model nastave koji je, nažalost, prilično loš i nefunkcionalan. Svakako, mnoge kolegu su zaražene virusom te je poželjno biti oprezan, ali to i dalje ne znači da nastava na daljinu ima smisao koji mnogi veruju da ima.

Dokle god prosveta bude bila „na kraju državne svirale“ – izvesno je da ćemo ići „sve dublje“ u neznanju. U novonastalim kovid 19 uslovima rada, situacija je, videli smo, posebno problematična.

Voleo bih da nisam u pravu, bojim se da jesam.

P.S. ukoliko volite svoju decu i ukoliko vam je stalo do njihovog obrazovanja – učite sa njima kod kuće. Nemojte se oslanjati na školstvo. Žao mi je zbog toga, ali stvari treba videti jasno. Lično se trudim da se situacija promeni. Mnogi vrhunski stručnjaci među kolegama takođe daju sve od sebe u birokratskom prosvetnom sistemu koji se konstantno urušava jer je u njemu obrazovanje najmanje važno. Moramo da odvojimo žito od kukolja i da sami počistimo svoje dvorište. Naravno, pre svega sistem mora da se menja. Do tada – svakodnevno učite sa svojom decom.

Živeli!

Autor je profesor filozofije