Skretanje ulevo je neophodno

Iako su svetska ekonomska kriza i globalizacija devalvirale sve vrednosti modernog sveta i pokazale da tvorevine Vašingtonskog konsenzusa ne daju najbolje rezultate, moderni srbijanski „liberali“, kako u vlasti tako i u opoziciji, i dalje duvaju u trulu tikvu.

Srbiju su od pada Berlinskog zida do danas zaobilazili globalni trendovi. Neko ko je imao viziju moderne Srbije i u nju iskreno verovao ubijen je marta 2003. godine. Kako je i sam bio autoritativna ličnost sklona negativnoj selekciji, Zoran Đinđić je oko sebe postavio one koji su mu možda bili lojalni, ali ne i osposobljeni da vide dubinu njegove vizije, misije i strategije. NJegovim odlaskom nestala je vizija moderne Srbije i otpočelo političarenje čiji su rezultati tajkunizacija i moralni sunovrat Srbije. Nekompetentni, nekredibilni i nemoralni političari zavladali su političkom scenom.

Nekadašnji saradnici Zorana Đinđića postali su preko noći „mlinari“, vinogradari, a neki i „ozbiljni političari“. Teško da su išta kapirali, a kamoli kopirali. Pomirivši se sa prošlošću, stvorili su uslove za nekakvu „budućnost u koju verujemo“. Konsenzus evropeiziranih organizacija za evrointegracije se znatno proširio, ali želja za iskrenim, korenitim i dubokim institucionalnim reformama je minimizirana i svedena na nivo praktičnog nepostojanja. Bahatost, lopovluk, nekultura i neznanje, tačnije politička tajkunizacija Srbije, postali su primat političkog i građanskog delovanja. Moralni i egzistencijalni sunovrat građana Srbije dostigao je svoj vrhunac. Medijska cenzura, uz forsiranje kiča i šunda, dala je očekivane rezultate. Predstavnici rigidnog sistema nastalog u vreme režima Slobodana Miloševića dostigli su pun sjaj. Danas više nije bitno da li je bilo ovako ili onako, već kako će biti i da li će nas biti.

Kao odgovor na „naprednjački“ pritisak ološokratije rasprostranjene širom struktura sistema vladajućeg režima, ali i jalove opozicije, javila se potreba za otporom. U strukturama vlasti pokrenuo ga je Saša Radulović, a u jalovoj opoziciji Borko Stefanović. NJihov primer i javno delovanje dovelo je do stvaranja velikog broja udruženja građana. Ovo je očekivano u okolnostima koje decenijama vladaju Srbijom. Diskontinuitet i potreba za neograničenim podelama unutar društva su neke od osnovnih karakteristika zemlje u plitkoj i konfuznoj tranziciji bez jasne ideologije, vizije kapitalizma i strategije razvoja, a baš takva je Srbija. Iako je otpočela proces integracije kroz površno ispunjavanje političkih uslova, ne i ekonomskih, Srbija se kao otvoren sistem i dalje deli. Ovakav trend nije dobar.

Naravno da bi moglo da bude drugačije. Naravno da u Srbiji ima poštenih, solidarnih, kredibilnih i kompetentnih ljudi. Naravno da su raštrkani kako po opozicionim strankama tako i u strankama na vlasti. Neki su nostalgični, neki su zarobljeni u prošlosti, a neki „brzopleto“ gledaju u budućnost. Međutim, neograničene podele i stvaranje velikog broja udruženja građana kao odgovor na represiju vlasti neće dovesti do boljitka. Štaviše, učvrstiće vladajući režim i povećati broj onih koji apstiniraju. Opadanje rejtinga „naprednjaka“ znači odlivanje glasova SPS i desnici. Opadanje podrške „opoziciji“ znači rast apstinenata. Ovo vodi crnom scenariju.

Iz tog razloga neophodno je stvoriti novu opoziciju jer uslovi za tako nešto postoje. Nova opozicija mora da ima jedan osnovni cilj, a to je kako da animira 35 odsto apstinenata u Srbiji. Naravno bez šarenih laža i bez izlizanih lica iz 90-ih godina. Ukoliko su savetnici novih lidera istrošena lica 90-ih, onda su novi lideri ovce u koži lava. Praviti nešto „novo“ sa starim licima ukazuje na neznanje i nepoznavanje onoga što pojam „novo“ nosi u svom nazivu. Što je najgore, vređa inteligenciju onih 35 odsto trezvenih građana Srbije. S druge strane, nerealna obećanja i nagli zaokreti nisu rešenje. Potrebno je ponuditi jasnu politiku prema Kosovu, EU i BRIC-u i jasna rešenja za strukturne probleme privrede Srbije. U politici nema konačnih rešenja jer je okruženje turbulentno. Ipak, to ne znači da ideologija i vizija kapitalizma moraju biti lutajuće, nejasne i nedostižne.

Vreme u kojem smo danas ne sme biti vreme daljih podela. Ne sme biti ni vreme jakih sujeta. Ovo je vreme opstanka. Opstanak podrazumeva povratak na iskrene vrednosti, solidarnost, poštenje i empatiju. Vreme je da se pojedinci poput Radulovića, Pavlovića, Bakića ili Stefanovića, ali i udruženja poput „Dosta je bilo“, „Lokalni front“, „Može drugačije“ ili „(Ne)davimo Beograd“, okupe oko minimuma nacionalnog interesa jer Srbija može bolje. Uvek može i mora bolje. A „bolje“ danas, svidelo se to nekima ili ne, znači skretanje ulevo.

*Autor je politički i ekonomski analitičar