Skrivanje vesti o prebijanju studenta

Kratka. Opominjuća, Sadržala bi i činjenice o razlozima i uveravanja nadležnih da će počinilac biti otkriven. U Srbiji, u nedelju ujutru, nije sa našla na stranicama štampe i u programima nacionalnih televizija. O njoj se ne govori. Čeka se „pokrivalica“.

Bolesna ekvilibristika vlasti podmeće banalne primere i lažne navode u nameri da relativizuje svako nasilje nad neistomišljenicima. Nikada, nijedna osuda nije stigla sa zvanične adrese ni za najbrutalnije, da nije iza profanih fraza suština se potapala u vezniku ALI.

Režim umetničkom tvorevinom smatra ljušturu koja odzvanja prazninom. Kamuflaža koju stvara i razvija establišment kojom se zaklanja javni prostor od pokazivanja suštine sistema, od stvarnih reči i nedela činjenih namerno i svesno. Jaz u poverenju lako se širi kada se sve zameće pod tepih, još lakše se onda krivcem za raspukline i provalije krive nevini.

U neprozirnom, besmislenom, ispunjenom trivijalijama i banalnostima oči su toliko naviknute na mrak da je teško da razaznaju i plamičak sveće. Postaje teško i razumevanje sa svojim bližnjima kada je sveopšte nerazumevanje. Samilost, bratstvo, solidarnost, pravda i pravo zamenjene su ne samo na semantičkom nivou, već opštijem, praksom brutalizacije, pravom jačeg i pravdom vezanom politikom. Privilegija je danas u Srbiji biti slobodan i ona se skupa plaća. Prognani i prokaženi bivaju i pretučeni.

Predsednik države i premijerka svojim izjavama i delovanjem sokole sve kojima je strana ideja o dijalogu, debati i ravnopravnosti. Upozorenja dočekuju osmesima koji se ne lede ni onda kada pripovedaju o svojoj uzvišenosti i humanosti. Nenaučeni da se dijalog ne vodi toljagom i da pravo jačega ne meri oružje u ruci. Mitingaška atmosfera oko sudnica, perverzna inverzija, silnici i kabadahije podržani i slavljeni. Nisu to epizode koje se bez repriza zaboravljaju. To su ožiljci koji ostaju.

Zadatak opozicije nije da meri vrstu samilosti prema ugroženima i žrtvama, ni da samo saučestvuje u patnji. Kada prihvatimo kao političku činjenicu da je danas u Srbiji na vlasti autoritaran režim koji koristi silu za zastrašivanje i vladanje, ne priča se kako nadživeti, već kako totalitet izmeniti. Trajnost sistema zasnovanog na lažima i batini temelji se na količini straha upijenog u očima podanika. Pričanje o onom što nam se desilo ne oblikuje sadašnjost, ne umanjuje patnju, ne rešava problem. Njima je pojedinac nebitan, nama je ličnost bitna. Kada prebiju jednog studenta, vlast i epigoni broje u glavu one koji se povuku, ostavljajući čoveka, ideju, borbu, otpor. Zato je nužno lišiti se iluzije da stvaramo veliki, novi svet i naoružati se znanjem i voljom da promenimo ovaj ružni i besmisleni.

Info služba DS