Skriveni neprijatelj

Mi smo ga upoznali pre nekoliko meseci, kad smo zajedno sa drugaricama i drugovima iz Marks21 krenuli da razvijamo plan kako da intervenišemo u zaštiti radničkih prava nekom vrstom direktne akcije, po uzoru na one koje organizujemo protiv prinudnih iseljenja u okviru Združene akcije Krov nad glavom. Dok smo planirali ovu akciju desila se tragedija u ulici Kneza Miloša, zbog koje je problem bezbednosti i zdravlja na radu odjednom dospeo u javnost neuporedivo više nego što je to bio slučaj godinama unazad. Razlozi za ovaj publicitet na žalosti nisu sistemski, problem je dospeo u žižu javnosti bizarnim sticajem okolnosti (objekat u centru prestonice i sl).

Pokušavajući da razumemo prirodu problema, gde je u konkretnoj situaciji bio propust inspekcije rada a gde građevinske inspekcije, sproveli smo anketu među ljudima koji rade na građevini. Anketa je, naravno, sprovedena na prigodnom uzorku naših članova, njihovih prijatelja i članova porodica, budući da je organizovanost u ovom sektoru veoma loša i da praktično ne postoji institucija koja okuplja pravno nevidljive radnike na građevini.

Većina odgovora koje smo dobili poklopili su se sa našom intuicijom. Osim jednog elementa – skrivenog neprijatelja bezbednosti na radu.

Pretežni deo ljudi koji danas preživljava na crnom tržištu građevinskih poslova ne samo da nisu prošli nikakvu obuku o bezbednosti i zdravlju na radu, nego nisu obučeni ni za posao kojim se bave. Većina njih su drugih kvalifikacija, u srednjim ili kasnijim godinama života ostali bez posla u privatizaciji, preduzećima koja su otišla u stečaj, propala na jedan ili drugi način u prvobitnoj akumulaciji kapitala. U godinama su kad je penzija još uvek daleko, ili je nedovoljna za život, a do novog zaposlenja teško dolaze, osim jednostavnih poslova na građevini, najčešće na crno. Oni potpuno svesno svakodnevno rizikuju glavu da bi prehranili sebe i svoje porodice. Znaju da im je legalizacija radnog mesta nedostižna, ako pokušaju samo će se izložiti riziku gubitka i tog posla koji imaju.

Za nas je bezbednost na radu društveni interes. Ne želimo da živimo u društvu u kom ljudi svakodnevno ginu na radnom mestu. Međutim, ljudi koji danas rade na građevini imaju sasvim opravdane i racionalne razloge da sopstvenu bezbednost vide kao prepreku zaposlenju koje im omogućava kakvo-takvo preživljavanje. Jedan od očevidaca tragedije u ulici Kneza Miloša je rekao da je čovek koji je poginuo, umesto da beži od zida koji je počeo da se ruši, pokušao rukama da zaustavi rušenje. Kako je moguće da čovek u takvoj situaciji ne krene instinktivno da beži? Da li se uplašio da će biti okrivljen zbog pada zida i ostati bez posla? Koji je to strah bio jači od straha od smrti?

U siromaštvu kakvo vlada u Srbiji, sigurnost radnog mesta i bezbednost i zdravlje na radu su jedan problem koji se mora jedinstveno rešavati. Ljudi koji svakodnevno strahuju da će ostati bez posla, kojima izvršitelji lupaju na vrata zbog neplaćenih računa, prihvataju rizik nebezbednog rada boreći se za preživljavanje. U društvu čija privreda je opljačkana u ratu i privatizaciji, nema važnijeg problema od smrti žrtava pljačke.