Hteo sam da pogledam najnoviju dramu izvedenu u Narodnom pozorištu u Beogradu. Komad Vilijama Šekspira, Magbet, ta jeziva priča o vlasti i svireposti, sudbini koja naposletku dođe po svoje.
Najpre sam pokušao da obezbedim ulaznicu za neko izvođenje tokom decembra, ali su sve predstave bile rasprodate. O sveta naivnosti! – tada ne upitah za cenu.
Kada sam ponovo otišao da vidim za mogući termin u januaru, na moje zaprepašćenje na blagajni mi je rečeno da sve ulaznice koštaju po 1.800 (hiljadu osamsto) dinara! Kako?! Zašto?!
Zato što je publika smeštena na sceni i ima mali broj mesta, svega dvesta. Okrenuo sam se i bez reči izašao. Pitam se za koga se onda pripremaju predstave za koje su ulaznice tako skupe? Da li je razlog enormne cene to što je „samo“ dvesta posetilaca po izvođenju? Ali, zar je to malo pa da time objasnimo skupoću?! Velika scena Ateljea 212 ima oko 350 sedišta.
Na kraju krajeva Narodno pozorište ima i manju Scenu „Raša Plaović“ sa oko 300 mesta pa opet za predstave na njoj ulaznice ne koštaju toliko.
Zbog čega se jedna takva predstava igra sa publikom na sceni? Čemu ta kerefeka? Znate, to je zato da bismo svi mi kao bajagi postali deo predstave, jer i mi posmatrači smo na sceni, blizu smo glumaca, gotovo da ih možemo dodirnuti. Štos odavno viđen koji je prvi put mogao da prođe kao inovacija a drugi put je već postao bajat.
Dramska umetnost vas dotiče ili ne dotiče kroz izražajnost i uverljivost glume a ne kroz spoljne efekte i spektakularnosti. A zašto se onda, ako se želeo postići bizaran ambijent horora, predstava ne bi izvodila u nekoj na primer napuštenoj klanici ili magacinu dole pored Dunava ili u nekom budžaku na periferiji?
Verovatno zato što je ovako svima udobnije u zdanju na Trgu republike. Mislim da ovakva politika Narodnog pozorišta odbija prave poklonike Talije a ne znam koga može privući.
O samoj predstavi naravno da ništa ne mogu reći jer je nisam gledao a i neću. Ostaje mi da verujem sudeći prema podeli uloga da je odlična. Uopšte, nešto se čudno dešava sa našim teatrom u poslednjim godinama: sve je manje predstava a sve više „umetničkih projekata“ koji čini se služe za (nepotrebne) rediteljske egzibicije.
Autor je književnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.