Slatkiši za poljsku decu

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Od samog početka Tvog rada, kao levo orijentisanog intelektualca, bio je određen i cilj.

Najpre na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde si vodio partijsku organizaciju. Kad si prevazišao svoj mladalački politički izbor i izašao iz partije, ironijom sudbine, a možda i Božijom šalom, na tom Te je mestu zamenio Slobodan Milošević. A zatim, kao „pobunjeni marksista“, kako je u belešci za Tvoju poljsku knjigu („Srpska drama“, 1994) napisao Tvoj poljski prijatelj Adam Mihnjik, izgubio si posao na Univerzitetu, pa si zajedno sa drugim odstranjenim kolegama, posao morao da prihvatiš u Centru za filosofiju, potom u Institutu društvenih nauka.

Nikad nisi izgubio orijentir ka građanskim slobodama, ni kroz saradnju sa samoupravnim organima, ni sa nevladinim organizacijama, ni bilo gde drugde. Bio si i član redakcije „Praksisa“ i Korčulanske letnje škole. Radio si i pisao sa pozicija „konsekventnog i hrabrog kritičara politike Slobodana Miloševića“ (takođe Mihnjikove reči). Jednostavno, bio si istaknuti protivnik populizma i ratova.

Klonio si se neposrednog angažovanja u dnevnoj politici, nikad nisi prihvatio nijednu državnu funkciju, ali kad je situacija to zahtevala, aktivno si učestvovao u javnim diskusijama i vrućim sporovima. Uvek si bio učtiv. Učestvovao si i u radu Građanskog saveza. Bio si i aktivan feminista, ništa što je ljudsko Tebi nije bilo strano, što smo takođe jako cenili.

Sve Tvoje aktivnosti dugo bi se mogle nabrajati. Bio si među osnivačima UJDI-ja 1989. a potom, od devedesetih, dugo godina si uređivao „Republiku“. NJen podnaslov „List građanskog samooslobođenja“ samo je naizgled daleka asocijacija na rečenicu iz „Gazete viborče“ koja se svakog dana pojavljuje na prvoj strani: „Nama nije svejedno“. Početkom XXI veka, u gostima kod tebe u redakciji „Republike“ bila je grupa poljskih sociologa, što je mogao da bude početak naših zajedničkih razmatranja na temu „kako smo dospeli dovde“, zar ne?

Podržao si našu prvu „Solidarnošć“, organizovao si pomoć iz Srbije i zbog toga bio u zatvoru. I sada ti se na tome zahvaljujemo i verujemo da je to što smo radili bilo ispravno, mada se kasnije situacija pokazala komplikovanijom i nije se zbivalo onako kako smo to zamislili i hteli. Možda se u Beogradu to ne zna, ali, kako nas podseća Magdalena Petrynska, Ti si u vreme ratnog stanja u Poljskoj preko nje slao šarene pakete bombona i slatkiša za poljsku decu, a kasnije, kao po navici, nastavio to godinama radujući naše mališane. Još uvek smo time dirnuti.

Bio si, Nebojša, nesvakidašnji urednik i analitičar savremenosti. Osvedočili smo se tome i u Poljskoj, jer si svakog trenutka bio spreman da nam objasniš (komentarima za „Gazetu viborču“, i ne samo za nju) u vreme užasnih ratova devedesetih, šta se to, do vraga, dešava u Srbiji i na Balkanu.

Tvojim odlaskom izgubili smo odanog prijatelja sa kojim smo mogli da razgovaramo kako savladati strah, svaku mržnju, nasilje, kako izgraditi društvo slobodno od nacionalizma, ksenofobije i društvene nejednakosti. Danas, na dan Tvoje smrti, nama to izgleda kao posao kome nema kraja. I Ti si, kako čujemo iz Beograda, u svojim poslednjim danima osmišljavao nove brojeve vaskrsle „Republike“.

Verujemo da si možda sada, kao Florentino Arisa, junak Markesovog romana „LJubav u doba kolere“, najzad dobio svoju metaforičnu Ferminu Dase, makar ona bila i obnovljena „Republika“. Na nekom oblaku praviš ispravke za naredne brojeve. Jer si pomalo bio kao Arisa: voleo si bez kraja, neustrašivom ljubavlju za vreme kolere.

Zbogom, Nebojša, ima nas dosta u Poljskoj koji ćemo Te pamtiti!

Malgorzata Wierzbicka, Danuta Ćirlić Straszynska, Dorota Jovanka Ćirlić, Konstanty Gebert, Wojciech Tochman, Magdalena Petrynska