Slava i strava politike u slučaju doktorke Grujičić

Normalno bi bilo da i pohvale i pokude za protivepidemijsku borbu snose njeni nosioci. U obe podele uloga, polovinom marta i krajem leta 2020, komandu nad združenim političkim i lekarskim snagama Kriznog štaba preuzela je premijerka sa nekoliko ministara, dok je predsednik Republike na početku bio na čelu ekonomskog krila tog štaba. Lekari behu hvaljeni, nagrađivani i odlikovani, ali kako je kopnio ugled Kriznog štaba, političari su se od njih distancirali. Na kraju, vlast pred izbore poruči: „Pobedili smo!“, a lekari iz Kriznog štaba behu, kao nepotreban balast, skoro sasvim potisnuti u zaborav. Ironija je u tome što su svoj ugled i popularnost proharčili upravo zbog opasnih kompromisa sa političarima.

Ne samo da „naši heroji u belom“ nisu bili glavni adut na izbornim listama vladajuće stranke, već se na njima nisu ni pojavili, a da apsurd bude veći, za nosilju naprednjačke republičke liste izabran je po mnogo čemu njihov antipod – uticajna antivakcinašica, zakleta teoretičarka zavere i oduševljena pristalica svog kolege, otpadnika od Kriznog štaba, Branimira Nestorovića – dr Danica Grujičić. Svoj položaj na političkoj sceni izborila je manipulacijama nesvojstvenim univerzitetskom profesoru i agresivnošću posebno izraženom pri suočavanju sa tvrdoglavim činjenicama.

Bilo kako bilo, postala je činilac na koga se ozbiljno računa – u parlamentarnim demokratijama smešilo bi joj se mesto premijerke, predsednice Narodne skupštine ili, bar, šefice svoje poslaničke grupe. Zato je presudno važno, kako za nju, tako još više za ovaj napaćeni narod da se založi kako bi se u izvršnu i zakonodavnu vlast vratila atmosfera normalnosti. To znači da prvo ozbiljno poradi na sebi, pre svega na potrebi da se drži lekarske i svake druge etike. Budimo konkretni:

1. Vakcine mogu da budu bolje ili lošije, ali nijedna nije opasna, ni sumnjiva zbog društvenog uređenja u zemlji proizvođača. Kada savetuje podozrivost prema „zapadnim“ vakcinama, Grujičićka mora da bude svesna svoje odgovornosti, jer nam 10 od 11 obaveznih vakcina za odojčad i malu decu dolazi s te strane sveta. Nosi li na duši neku od 15 osoba umrlih (i mnogo više trajno oštećenih) tokom epidemije malih boginja pre pet godina zbog rezervisanosti prema MMR vakcini?

2. Može li ona da kaže: „Prema svemu što sam videla, najveću prednost dajem sputnjiku V“? Ta vakcina je verovatno dobra, ali čak i Svetska zdravstvena organizacija čeka da Rusi o njoj pruže potrebne podatke. Zaključivanje na osnovu iskustva svojih nekoliko rođaka, komšija i prijatelja je najblaže rečeno neozbiljno.

3. Grubo neistinita je njena ponavljana tvrdnja da je posle 2005. zabeležen „drastičan porast sistemskih maligniteta Šmisli se na njihovu učestalostĆ, a broj obolelih je linearno rastao“. Potrebno je mnogo nekritičnosti da se Institut „Batut“ i Republički zavod za statistiku optuže za skrivanje žrtava raka. Svojim upornim naduvavanjem brojeva, Grujičićka je uspela da ubedi mnoge građane u navodni pomor od raka. Pitanje je da li je svesna posledica takvog zločinjenja.

4. Pošto je izmislila epidemiju raka, ona otkriva i njen navodni uzrok: „Ja sam ubeđena da je to zbog bombardovanja.“ NATO agresija je, naravno, bila svojevrstan zločin, ali Grujičićku ne interesuju ni poginuli, ni uništena infrastruktura, a do skoro ni hemijsko zagađenje, već je godinama bila skoncentrisana na osiromašeni uranijum. Time je nestručnoj javnosti usađivala ksenofobična osećanja, a krila je od njih da je na jednoj strani ona sama, a na drugoj sva svetska nauka po kojoj je uranijum toksičan, ali ne i kancerogen element.

5. Kada je shvatila da naša vlast neće da se bruka pred svetom pričom o uranijumu, prešla je na hemijske otrove oslobođene tokom bombardovanja, od koji su neki zaista moćni kancerogeni. Jedino propušta da kaže da se mi toliko nemarno odnosimo prema hemijskom zagađenju da ne možemo da pokažemo izolovani efekat bombardovanja. Sada je prilika da se, kao političarka, bori za očuvanje životne sredine, makar po cenu konfrontacije sa Siđinom, Linglongom, Rio Tintom i inim pretnjama.

6. Na razmišljanje malog Đokice liči njeno zapažanje da su „tumori sve agresivniji, da napadaju sve više mlađe, te da postaju sve nepredvidljiviji“. Za razliku od religije, nauka se zasniva na merenju, a irelevantno je ono što se Grujičićki „javlja“. Da je u pravu, u Srbiji bi se sjatili brojni naučnici da provere o kakvim neobičnostima je reč. NJeno „otkriće“ naišlo je na potpuni muk naših dečjih onkologa.

7. NJena opsednutost zaverama ispoljila se i na primeru kovida 19. Ona se pita kako to da 99 odsto umrlih čine Kinezi, pa otkriva: „Meni kao lekaru to govori da je u pitanju jedna vrsta biološkog rata, ma šta ko o tome pričao.“ Pritom ne objašnjava ko bi bio toliko malouman da povede rat koji bi mu se sigurno vratio.

8. Još dublje tone kada svoje viđenje pokušava da potkrepi dodatnim „naučnim“ objašnjenjima: „Ovo je biološko oružje, to sam tvrdila i na početku. Kako može virus da se ponaša isto na +50 i -50 stepeni?“ Pa, naravno da može! Razne vrste boginja podjednako pogađaju Laponce i Inuite iznad polarnog kruga, kao i domoroce iz Amazonije.

9. Neuobičajena je rezolutnost kojom napada svoje kolege-pokretače zahteva za disciplinski postupak protiv dr Branimira Nestorovića zbog šarlatanstva („bilo kakva kritika na njegov račun i na račun njegovog poznavanja medicine je sramna“.) Ma koliko neverovatno zvučalo, ona preuzima njegov zapanjujući misaoni tok: „Glumili smo epidemiju, sve sa koronom je izmišljeno. Testiranje ne vredi ništa, kao ni vakcinacija, a od kovida se ne umire. Niko neće da mi plati usavršavanje da dokažem da kovid ne postoji“ (da ne pominjemo njegove ranije „bisere“ o navodno najsmešnijem virusu koji bitiše samo na Fejsbuku i sl.).

10. Kada brani Nestorovića („Da, često mislimo slično o mnogim stvarima, smatram da je on neko ko mnogo čita, i vidi medicinu unapred. To o čemu on govori to je budućnost medicine, ko to ne razume bolje da ćuti, jer ne razume medicinu.“), ona zorno pokazuje sopstveno nerazumevanje nauke. Treba se usrdno nadati da se u njenoj ustanovi drže, kao i u celom svetu, medicine zasnovane na dokazima, a ne naklapanja o „pamćenju vode“ i nizu Nestorovićevih tobož vidovitih otkrovenja.

11. Slepo prihvatanje takvog svetonazora objašnjava njeno uporno potcenjivanje opasnosti od kovida 19. Rezultat je da je ustanova kojoj je na čelu, Institut za onkologiju i radiologiju, posebno teško pogođen epidemijom, sa 550 zaraženih osoba među zaposlenima i ko zna koliko među pacijentima. Do sada tim povodom nije pokazala znake kajanja.

12. Ma kako neverovatno zvučalo, ona je zagovornica rasne teorije: „Kad pogledate nas, genetika zaista štiti, naši vojnici su u Prvom svetskom ratu umirali od gladi, nisu umirali od španske groznice.“ Prvo, sramna ideja o genski uslovljenoj superiornosti naroda pokopana je na suđenju nacistima u Nirnbergu 1946. Drugo, po toj nakaradnoj logici mi smo genetski inferiorni, jer smo u to vreme nesrazmerno mnogo stradali od pegavca, povratne groznice, kolere, trbušnog tifusa i paratifusa. Treće, nije istina da nas je štedela „španska groznica“. Evo autentičnog svedočanstva Ž. Čokića iz knjige „Život jednog srpskog vojnika: „Zauzeli smo Beograd bez borbe … Poče da kosi neka zaraza koja se zvala španska groznica … Nisam se mogao načuditi da ih je toliko umrlo, bilo ih je na hiljade pobacanih u šupu, na gomilu, kao duleci.“

13. Kada histerično sprečava sagovornicu da skrene pažnju na ogromnu smrtnost od kovida 19 i zbog njega u Srbiji („Laž!“, „Lažete!“), ona politikantskim manevrom zabašuruje činjenicu da smo u samom vrhu zemalja najpogođenijih pandemijom u svetu. (Po mnogim statistikama smo na drugom mestu, posle Bugarske, a ni po jednoj nismo ispod petog mesta te crne liste.)

14. NJen pokušaj da opravda vlast za nastalu kataklizmu („Državni sektor je položio sve moguće ispite“) u upaljivoj je suprotnosti sa suvim činjenicama o našoj nepripremljenosti, potcenjivanju opasnosti, kasnijim lutanjima i poraznom ishodu – višku smrtnosti od skoro 60.000 ljudi.

15. Poseban gnev javnosti i, naravno, kolega izazvao je njen pokušaj da ospori masovno umiranje zdravstvenih radnika od kovida (150 lekara i još uvek nepoznat broj medicinskih sestara i tehničara). Podatak da se više od dve trećine umrlih lekara zarazilo u prvoj trećini trajanja pandemije ukazuje na nedostatak zaštitne opreme i početno nesnalaženje rukovodilaca i organizatora zdravstvene službe. Jalovo je nastojanje da se negira odgovornost za te propuste.

16. Samopromocija (bizarni detalji iz privatnog života, pozivanje novinara da je slikaju kako je u kolicima sa napred izbačenom povređenom nogom voze da operiše pacijenta, kao da nema drugih hirurga) i, naročito, preterano samohvalisanje („Osećam se kao produžena ruka boga“), pomažu u sticanju jeftine popularnosti, ali su van granica dobrog ukusa.

17. Nas krasi kvalitetna neurohirurška škola. Nova snaga SNS-a imala je dobre učitelje, radila je i radi sa vrhunskim stručnjacima, a iza njih ostaju vrlo kompetentne mlađe snage. Može li Grujičićka, bez blama, da stavi sebe u vrh te liste? (Hvala joj unapred na samouvidu)

Nećemo da ponavljamo surovo istinito seciranje Grujičićkinog ponašanja od strane njenih kritičarki (B. Srbljanović, S. Petrušić, S. Biševac i dr.). Svrha ove liste, koja je mogla da bude znatno duža, nije puko nabrajanje njenih grehova, već apel da se sada, kao političarka, vrati stručnoj, naučnoj i svakoj drugoj istini, koju je napustila u žaru borbe za političke pozicije. Sada je prilika i da ispravi zamerke koje joj je uputio njen kolega B. Nikolić: „Ni reči o misiji zdravstvenog vaspitanja naroda, zaštiti struke od šarlatana, zaštiti lekara od pritisaka partijskih komesara u zdravstvu …“

Autor je penzionisani profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu