Slavimo Ukrajinu 9. maja

Gubitak ljudskih života ili materijalna šteta je očigledna posledica rata, ali nikako nije jedina. Svako društvo gubi u ratu, kroz psihološke posledice koje ljudi nose decenijama nakon rata, kroz poremećen sistem vrednosti ili kroz društveno tkivo pokidano surovošću ratnih dejstava. Činilo se da je čovečanstvo, nakon užasa dva svetska rata, ipak postalo malo svesnije katastrofalnosti te pojave i da će se truditi da ratove izbegava koliko god je to moguće, a i ako dođe do rata, da će postaviti pravila koja će bar donekle zaštiti one kojima je zaštita potrebna – civile, bolesne i ranjene i zarobljene.

Nažalost, druga polovina XX veka pokazala je da se u rat i dalje stupa neverovatno brzo, da se neopisive ljudske patnje koje oružani sukobi donose vrlo često zanemaruju u sudaru sa državnim, pa i privatnim interesima koji znaju često da budu mnogo jači i zaštićeniji od interesa prosečnih država. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji posebno su frapantni u tom pogledu. I sa distancom od 30 godina, ubeđenje sa kojim su rat, kao rešenje za nagomilane jugoslovenske probleme, promovisali novinari, intelektualci, religijske vođe i političari deluje gotovo neverovatno. Pronaći bilo koji interes sopstvene zajednice (bila ona nacija, država ili nešto treće) toliko važan da se opravda gubitak ljudskih života, samo po sebi bi trebalo da bude težak zadatak. Nedavna prošlost naših prostora, ali i sadašnjost Evrope uči nas drugačije. Rat trenutno bukti u Ukrajini, rat koji je nametnula Rusija napavši vojno susednu zemlju, sa očiglednim ciljem da je pokori ili bar da joj otme deo teritorije. I ovaj rat je krvav, kao i svaki drugi, praćen užasavajućim slikama smrti i patnje. I on na površinu izvlači najbolje, ali i najgore iz ljudi. Dakle, ispunjeni su uslovi da blazirana evropska (uključujući i srpsku) javnost prosto zaključi kako je rat loš, kako su užasi suviše teški za gledanje i kako ga treba osuditi. I sve bi tu bilo u redu da nije jedne vrlo proste, a opet, iz nekog razloga rado izbegavane činjenice, bar u nekim krugovima pomenutih javnosti. Samo Rusija može da zaustavi ovaj rat i to iz prostog razloga – jedino je ona odgovorna za početak rata.

Svaka društvena pojava u istoriji, a rat tu nije nikakav izuzetak, može i mora da se sagledava u svojoj kompleksnosti i da se posmatra u kontekstu u kom je nastala i razvija se. I ovaj rat ima bogatu predistoriju sukoba i razvija se u specifičnom kontekstu obnovljenih hladnoratovskih borbi, nadmetanja Rusije i Zapada, borbe za ograničene resurse i slično. Sve to mora da se ima u vidu, ali ništa od toga i dalje ne demantuje vrlo jasnu i očiglednu činjenicu – rat je započela Rusija, neizazvanim napadom na susednu zemlju, sa ciljem da je okupira (delom ili celu, svejedno). Ovde smo na vrlo skliskom terenu relativizacije. U nameri da se ne stave na stranu nijedne velike sile, ogorčeni zbog spoljnopolitičkih poteza američke, britanske ili neke druge zapadne administracije, naučeni da ne veruju bogatima i moćnima, ljudi svoje ideološko-vrednosne bitke vode preko leđa Ukrajine zauzimajući pozu svi su isti ili, tačnije rečeno – sve je relativno. Lepa je pozicija moralne superiornosti, sedenje na etičkom Olimpu i pljuckanje odozgo „trulog Zapada“ i „bezdušnog kapitalizma“. Onima koji na tom Zapadu žive, ne da neće pasti dlaka s glave zbog ovakvih stavova, nego će još biti popularni, slavljeni, objavljivani, aplaudiraće im studentski amfiteatri i društvene mreže. Ukrajina i Ukrajinci tu privilegiju nemaju. Oni uopšte nemaju izbora kada je u pitanju rat. Ne mogu da ga zaustave, jer ga nisu ni započeli. Mogu samo da pruže što jači otpor i da probaju da se odbrane od neuporedivo jačeg suseda.

A brani li možda Ukrajina još nešto, osim onog očiglednog – prava da živi onako kako hoće, da bude u savezu sa kim god hoće i da svoju vlast sama bira – dakle kao i bilo koja suverena zemlja na planeti? Putinova propaganda, inače opasan fenomen odavno poznat savremenom svetu, predstavila je Ukrajinu kao nacističku zemlju. Tome je, naravno, doprinelo koketiranje pojedinih delova ukrajinskog društva sa istorijskim revizionizmom, vrlo popularnom pojavom na evropskom Istoku koja ciljano prerađuje istoriju i za račun nacionalističke ideologije pere tamne mrlje prošlosti (poput kolaboracionizma sa nacistima ili učešća u Holokaustu) i briše čitave periode istorije (poput komunizma). Ako je uopšte potrebno to naglašavati, to što u Ukrajini postoje neki ljudi koji su nacisti (kao i u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu), apsolutno ne može da bude opravdanje da Rusija okupira tu zemlju i uvreda je za zdrav razum uopšte to izgovoriti. No, nešto drugo u toj propagandi izaziva pažnju. Putinov režim već godinama pomaže vrlo aktivno, logistički i finansijski, gotovo svaki fašistički pokret na planeti (fašizam se ovde koristi kao generički pojam za sve ekstremno-nacionalističke pokrete), od SAD-a do Srbije. Ruske botovske fabrike relativizovale su svaku vrednosti na kojoj su izgrađena moderna društva – uključujući i demokratiju, vladavinu prava, ali i antifašizam. Ruski režim svoje je građane porobio, uskraćujući im osnovne slobode i promovišući nacionalističku autokratiju, sa sve paramilicijskim trupama koje prebijaju ljude na ulici, zakonima koji novinare i aktiviste trpaju u zatvore, tajnom policijom koja se sumnjiči za mnogobrojna ubistva protivnika režima i otvorenim progonom „izdajnika i stranih plaćenika“.

Borbom protiv Putinove agresije, Ukrajina danas brani sve vrednosti na kojima počiva moderna, demokratska država. Brani slobodu, demokratiju, vladavinu prava. Brani i antifašizam koji ne pripada nijednoj naciji, već samo i isključivo antifašistima – juče Rusima i Ukrajincima u slavnoj Crvenoj armiji, danas Ukrajincima koji pružaju otpor ruskoj agresiji. Upravo ono što smo na početku naveli – velika cena svakog rata – sprečava druge države da se pridruže Ukrajini i vojno intervenišu na njenoj strani. I to jeste razumna odluka Zapada. Ali ništa ne bi smelo da ih spreči da žrtvuju bar deo svog komfora, neki procentni poen famoznog BDP-a, i da prestanu da finansiraju Putinov rat kroz kupovinu ruskog gasa. Za razliku od besmislenih sankcija sportistima ili umetnicima, ovo bi donelo konkretnu korist i pomoglo bi Ukrajini. A pomoglo bi i svima nama kroz poruku da, čak i u ovom ciničnom i moralno devastiranom svetu, još uvek postoje neke vrednosti koje ne možemo da izgubimo inače smo sve izgubili. U ime tih vrednosti slavimo Ukrajinu 9. maja, jer je zaslužila. Hvala joj.

Tribina RAT i „BRAT“ u Novom Sadu

Pokret Novi Optimizam i Građanske inicijative organizuju tribinu „RAT i BRAT“ – Koja je Tvoja crvena linija?“, kojom se obeležava 9. maj, Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom. Razgovor će biti održan u Novom Sadu u sali Radničkog Doma „Svetozar Marković“ (Bulevar Mihajla Pupina 24) u 18 časova. U razgovoru učestvuju: reditelj i profesor Stevan Filipović; politikolog, profesor i aktivista Radivoje Jovović; novinar i publicista Boris Varga; pozorišni kritičar, teatrolog i profesor Ivan Medenica; sociološkinja i profesorka u gimnaziji Marija Vasić; novinar i predsednik NUNS-a Željko Bodrožić; advokat Vladimir Beljanski

Autor je direktor Centra za praktičnu politiku, a tekst je napisao u ime Nove solidarnosti