Sličnosti i razlike agresije SSSR na Finsku i ruske na Ukrajinu

Smenjivanje rata i mira, stalne promene granica, nestajanje jednih i rađanje drugih država – sve je to sastavni deo ljudske istorije. Nijedan rat dakle nije isti po svojim karakteristikama, razlozima i po svojoj razornoj snazi, ali je van svake sumnje uvek bio poguban po stanovništvo, infrastrukturu, privredu, jednom reči, katastrofičan za države koje su u bile ratu.

Sličnosti je, dakle, bilo, ima ih i danas i biće ih i u budućnosti. Na osnovu njih (kao i na osnovu razlika koje uvek treba imati na umu!) mogu se povući određene istorijske paralele i izvlačiti određeni zaključci. Kao primer uzeli smo dva takva rata. Jedan u prošlosti (rusko-finski) i jedan aktuelni (rusko-ukrajinski).

Agresija SSSR-a na Finsku koja je počela 30. novembra 1939. godine i zbog koje je SSSR bio isključen iz Društva naroda u Ženevi trajala je sve do 15. marta 1940. godine. Pošto je imao potpisana dva pakta sa Trećim rajhom 23. avgusta 1939. o međusobnom nenapadanju i 28. septembra 1939. o prijateljstvu i granicama (a zapravo o podeli interesnih sfera u Evropi, što je vidljivo iz Tajnog protokola u oba pakta!) Staljin je upravo ohrabren njima, tražio od Finske da sovjetske trupe budu raspoređene na finskoj teritoriji u predelu Istočne Karelije, na finskim ostrvima i u celom Finskom zalivu navodno „zbog zaštite Lenjingrada i njegovog zaleđa“. Finska je kao suverena i nezavisna zemlja to odbila. Staljin ju je potom napao.

Treći rajh je u skladu sa nemačko-sovjetskim sporazumom javno izrazio svoju neutralnost i nezainteresovanost za finsko-ruski sukob. Štaviše, nemačka štampa je napadala finsku vladu za nepopustljivost, optuživala je da je sama kriva za rat i davala za pravo Sovjetima. Tako je državni sekretar Fon Vajczeker 2. decembra 1939. u ime ministra Ribentropa uputio okružnicu svim nemačkim diplomatskim predstavništvima u Evropi sa strogim naređenjem da se „u razgovorima o sovjetsko-finskom sukobu izbegava svaka antisovjetska nijansa“.

Hitlerova Nemačka je za rusko-finski rat okrivila Englesku. U pomenutoj okružnici Vajczeker ističe: „Nema nikakve sumnje da je engleski uticaj na finsku vladu doveo finsku vladu do toga da je odbila ruske predloge i time izazvala sadašnji sukob. Naročito treba naglasiti englesku krivicu za rusko-finski rat. Nemačka ne učestvuje u ovim događajima. U razgovoru treba izražavati simpatiju sa ruskim stanovištem. Molim da se izostavi bilo kakvo simpatisanje sa finskim stanovištem.“

Međunarodni radnički pokret i svetski komunisti takođe su okrivili „zapadne imperijalističke sile“ pre svega misleći na Englesku i Francusku da su ugrožavale bezbednost SSSR-a u saradnji sa nekim skandinavskim zemljama, i tako izazvale ovaj rat. I evropska levica i (pro)fašistička desnica bile su u tom trenutku na istoj strani.

Rat je trajao tri i po meseca, do 15. marta 1940. Staljin je verovao da će slomiti Finsku za desetak dana, najdalje za dve sedmice. Međutim, hrabar i odlučan otpor finske armije naneo je Sovjetima ogromne gubitke. Tada su se videle velike slabosti Crvene armije za koju se u to vreme verovalo da je nepobediva.

I sam Hitler, tada Staljinov saveznik, bio je iznenađen slabošću sovjetske vojske. Staljin je uprkos neshvatljvo velikim gubicima u ljudstvu, iznova naređivao stalne juriše koje su Finci, navikli na teške zimske uslove ratovanja kao i dobro poznavajući konfiguraciju tla u svojoj domovini, uspešno odbijali i neretko kretali u snažne protivofanzive terajući Sovjete na panično bekstvo.

Rusi su ipak uspeli da osvoje oko deset odsto finske teritorije (Istočnu Kareliju) i da je pripoje SSSR-u, ali je to bila Pirova pobeda. Prema zvaničnim podacima samog Kremlja koji se nikako nisu mogli sakriti, poginulo je oko 60.000 crvenoarmejaca. Nikita Hruščov će nakon Staljinove smrti saopštiti užasan podatak da je u skoro četvoromesečnom zimskom ratu u Finskoj stradalo čak 200.000 ruskih vojnika. A jedan sovjetski general će ironično primetiti: „Osvojili smo taman toliko finske teritorije da imamo gde da sahranimo naše vojnike.“

Pokazalo se da Staljinu ljudski životi nisu značili ništa. Za njega su ljudi bili topovsko meso, kao i svaka druga municija koja je tu da se troši radi postizanja ratnih ciljeva. A kakav je bio Staljinov cilj u novembru 1939? Finska nije bila nikakva pretnja Sovjetskom savezu. Sa Trećim rajhom je ne samo imao sporazum o međusobnom nenapadanju, već su odnosi sa Berlinom bili više nego srdačni upravo tih meseci.

Opasnost za Lenjingrad te 1939. nije postojala. Biće da je cilj bio nešto drugo: povratak nekadašnjih teritorija carske Rusije u državno-pravni okvir SSSR-a – Finske, Poljske, Letonije, Litvanije, Estonije, i delova rumunske teritorije – Bukovina i Besarabija. To se samo šest meseci docnije pokazalo kao tačno jer je Staljin uz blagoslov Hitlera sve pomenute zemlje anektirao, Poljsku je doduše podelio zajedno sa Hitlerom već u septembru 1939. prisvojivši njen istočni deo.

Putin je u Ukrajinu ušao kao i Staljin u Finsku sa namerom da izvrši svojevrsni blic-krig i da za nekoliko dana ili sedmica trijumfalno uđe u Kijev, smeni ukrajinsko rukovodstvo i postavi vazalno koje će biti odano Moskvi. Ali hrabar i odlučan otpor Ukrajinaca učinio je da se ruska agresija koju je Putin eufemistički nazivao „specijalna vojna operacija“, rasplamsala se u jednogodišnji rat kojemu se ne vidi kraj. Rat u kome prema procenama izveštača sa ratišta je stradalo najmanje stotinu hiljada ljudi, vojnika i nedužnih civila, uz ogromna razaranja objekata, zgrada, energetske, putne i druge infrastrukture u ratom zahvaćenim oblastima.

Nakon anektiranja Krima (2014) i četiri oblasti na istoku Ukrajine (2022) i njihovog zvaničnog pripajanja teritoriji Rusije, iz Kremlja stižu nimalo naivne najave od strane nikog drugog do nekadašnjeg ruskog predsednika Medvedeva, da Rusija neće tu stati već da će ići i dalje i „proširiti svoje granice sve do Poljske“.

Putinovo prihvatanje stare i retrogradne evroazijske ideje iz dvadesetih godina XX veka po kojoj se kulturna samobitnost Rusije ne zasniva na evropskom etničkom supstratu, već isključivo na činjenici da je Rusija poseban „svet za sebe“ ne samo u kulturno-istorijskom već i u fizičko-geografskom smislu, ide u prilog strahovanju da bi se Rusija mogla dalje širiti. Evrazisti su prihvatali ideju Nikolaja Danilevskog, koji je još 1869. tvrdio kako Evrope kao kontinenta zapravo i nema već da je prostor koji se tako naziva ništa drugo do „zapadno poluostrvo Azije.“

Danilevski je otišao i dalje sa tvrdnjom da „pod dvoglavim ruskim orlom ruska teritorija mora biti proširena na sve Slovene sa zapadnog poluostrva Azije koje se nepravedno naziva Evropom, ali i na druge neslovenske narode poput pravoslavnih Grka i Rumuna, ali i Mađara (koji su se tu našli sticajem istorijskih okolnosti i stoga moraju prihvatiti integraciju u evroazijski prostor – prim. Z. M.) da obuhvati zemlje od Jadranskog mora do Tihog okeana, da se napravi federacija pod vođstvom celovite i jake ruske države“. Stoga veli dalje Danilevski „u ličnosti ruskog cara sintetizovane su dve tradicije: tatarsko-mongolska i vizantijska. Prva predstavlja ‘telo’ a druga ‘dušu’ Rusije.“

Nama danas ostaju pitanja na koje će skora budućnost svakako dati odgovore: nije li agresija Rusije na Ukrajinu produkt upravo Putinovog prihvatanja odnosno revitalizacije ovih agresivnih, retrogradnih evroazijskih ideja? Nije li Putinovo hvaljenje Staljina kao čvrstorukaša koji je čuvao i u ruska nedra 1940. godine vratio nekadašnje carske teritorije koje je „Lenjin 1918-20. razdao drugima“ (Putin, 2022), misleći pritom na Poljsku, Finsku i tri baltičke državice?

Sličnosti današnjeg rata sa finsko-ruskim ratom iz 1939-1940, nesumnjivo postoje i ogledaju se u herojskom otporu napadnutih naroda (Finske i Ukrajine) i ogromnih, neshvatljivo velikih, ruskih gubitaka u ljudstvu, u neuspehu zamišljenog blic-kriga i u pokazano slabosti agresorske vojske (Crvene armije u Finskoj i armije Ruske federacije u Ukrajini). „Pobeda“ SSSR-a u finskom ratu je, videli smo, usled stravičnih ljudskih gubitaka bila ravna porazu uprkos izvesnom teritorijalnom dobitku. Eventualno proglašena „pobeda“ Rusije u ukrajinskom ratu bila bi isto to.

Za napadnutu Ukrajinu, uprkos velikih ljudskih i materijalnih žrtava, pa čak i gubitka dela svoje teritorije, pobeda će biti, kao i Finskoj nekada, očuvanje državne nezavisnosti i samostalnosti. To je sada već sasvim izvesno.
SSSR je 1939. godine zbog agresije glatko isključen iz Društva naroda (pandan današnjim UN) jer tada nije bilo prava veta velikih sila kao danas, odlučivalo se većinom glasova, a blokiranje neke odluke nije bilo moguće. Rusija, upravo zbog veta koju može da stavi ona sama ali i Kina, verovatno neće biti isključena iz UN jer je teško postići dvotrećinsku većinu u Generalnoj skupštini za takvu odluku. To je jedina razlika.

Sličnosti, kako smo videli, ima napretek. A one nisu slučajne. Zastrašujuće su.

Autor je publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.