Sličnosti Tadića i Tita

Ne ulazeći u medijske promocije pa i glorifikaciju postignutog, način prezentacije prioriteta, stubova i strateškog partnersva i mešanja pojmova za domaće potrebe, nesporno je da je cilj spoljne politike svake zemlje da ima dobre odnose sa što više država, po mogućnosti da ima sa svima, što bi Kinezi rekli, normalne odnose. Nesporno je da to Srbija radi, mada su ponekad motivi nespretno formulisani jer nije to samo zbog Kosova, već interesa cele države i naroda.

Stara je izreka i mudrost da se država brani pre svega spoljnom politikom i diplomatijom, a ako ne uspe pa bude morala ratom to je znak da je državna politika negde pogrešila i unapred poražena. Ali ne i narod. Najkrupnija greška je u „logici što misliš možeš ratom , nemoj ni pokušavati mirom“, a i toga je bilo u našoj istoriji jer su neki upravo tako mislili.

Naravno da je vrlo važno imati dobre odnose sa najuticajnijim zemljama u svetu i ne vidim šta je sporno u tome što Srbija upravo to čini. U međunarodnim odnosima, više nego u običnom životu, važi geslo da što više imaš prijatelja to manje neprijatelja i time je međunarodna pozicija zemlje bolja. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da onaj ko ima dobre odnose sa 150 od 195 država u svetu stoji mnogo bolje nego neko ko je satelit samo jedne velike sile. Naravno , voditi računa da se radi o demokratskim državama sa legalno izabranim i od većine u svetu priznatih. Odnosi mogu biti na različitim nivoima od bliskih, dobrih, svestrano razvijenih, do formalnih ili čak zategnutih. Pri tome, nikome ne pada na pamet da prekine odnose sa Italijom zbog Berluskonijevih švaleracija, sa Francuskom jer Sarkozi ima mladu ženu, zato što Gadafi ima kamile, neko drugi pudlice ili koze, nebitno.

Ako se SAD i Rusija i Kina trude da imaju što bolje međusobne odnose, šta bi bilo sporno da se Srbija trudi da ima dobre sa sve tri, jer se to ne isključuje.

Razume se da se o strateškom partnerstvu u punom smislu može govoriti samo kada se radi o partnerima koji su po svom uticaju, veličini, ekonomskoj, vojnoj i svakoj drugoj snazi na približno istom nivou, kao što su to relacije između SAD, Rusije, Kine, EU i oni ih tako i shvataju i tako se međusobno odnose.

Dakle, male zemlje nisu niti mogu biti njihov strateški partner ali zato velike mogu biti njima. Konkretno, Srbija je pravilno shvatila da svoje strateške ciljeve i nacionalne interese može lakše ostvariti ukoliko sa njima svima ima što bolje odnose, a teško ili nikako ako bude servilna prema jednoj a neprijateljski raspoložena prema drugoj.

Ako je naš strategijski cilj bezbednost, mir, ekonomski prosperitet, bolji životni standard stanovništva, regulisanje i prevazilaženje bolnih problema nasleđenih iz nedavne prošlosti, uključujući i rešavanje pitanja Kosova, onda nam trebaju dobri odnosi sa svima navedenim, a podrazumeva se i susedima.

Naravno da niko ne misli da je Srbija strateški partner i od strateškog značaja za Kinu, Rusiju ili SAD ali one nama jesu, ako hoće da budu.

Neki pogrešno misle da dobri odnosi sa Rusijom znače pre svega loše sa SAD i obrnuto. To je logika onih koji misle da je se i velika ljubav prema svome narodu iskazuje velikom mržnjom prema drugima. „Guranje prsta u oko“ je loša diplomatija jer najčeće ima za posledicu da onome ko je gurao prst bude gurnuta cela šaka u obliku pesnice.. Takođe, ni preterano udvorništvo i servilnost se ne ceni niti dugoročno ima efekte.

Da parafraziram uvaženog Mirka Tepavca, „odlučnost se ne pokazuje arogancijom, naduvenost nije ponos, hazarderstvo nije hrabrost, kao što iluzija nije vizija, a poraz jedne politike i njena kapitulacija nije i kapitulacija naroda.“

Diplomatija treba da na vreme ukaže kako da se čini ono što se želi da se ne bi došlo u situaciju da se čini ono što se mora. Prošlost se ne može birati, ali iz nje ima šta da se izabere. Ako je negde važno koristiti iskustva iz prošlosti, bilo greške ili uspehe, to je u diplomatiji i spoljnoj politici upravo da se promašaji ne bi ponavljali.

U političkoj i diplomatskoj istoriji Srbije ima mnoštvo primera obe vrste. Veoma važne pouke su da vezivanje i servilnost prema jednoj velikoj sili nije nikada davala rezultate na duži rok, kao i da je izolacija i samoizolacija pogubna za državu i narod.

Titova spoljna politika uspevala je da se odupre sovjetskoj velesili, a da istovremeno stekne i sačuva podršku „antikomunističke“ Amerike. I da pri tom ostane istinski nezavisna, pa i respektovana od obe. Tvrditi da ovo značajno iskustvo, iz ne tako nedavne istorije jugoslovenske diplomatije, više nema vrednosti, samo zato što je „komunističko“spada u fond neograničene ljudske gluposti i ideološke zaslepljenosti. A onaj ko to tvrdi samo potvrđuje da o diplomatiji pojma nema..

Sviđalo se to nekome ili ne period Titove spoljne politike i diplomatije bio je za Jugoslaviju i Srbiju najplodotvorniji jer je imala normalne odnose sa najvećim brojem zemalja.

Isto tako, sviđalo se to nekome ili ne, napori predsednika Tadića i naše diplomatije da ponovo imamo dobre odnose sa što više država, u interesu su Srbije, uz napomenu da odnosi sa susedima moraju biti u vrhu, jer to je naš obostrani strateški interes.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose