Slike sa Andrićevog venca

Za jednim radnim stolom Krle udarnički piše pisma podrške u ime lekara, pilota i odgajivača muškatli, koja će već sutradan što brzom poštom, što preko Pinka i Informera, stići lično NJemu. Za svaki slučaj ON nadgleda pisanje, s vremena na vreme dodajući neku patetičnu rečenicu, kako bi se još vise obradovao visokoumnim mislima snažne i spontane podrške, dok bude čitao pisma. Najlepše pismo, u udarnom terminu na Pinku, pročitaće pasionirani pevač operskih arija i uredni neplatiša poreza Željko Pavaroti. Naravno svoje.

Za drugim stolom, redakcijski kolegijum budućih zidnih novina u Zabeli, predvođen ljubiteljem malina i državnih udara, piše pismo zahvalnosti penzionerima. Dok odabrani novinari partijskih glasila koje se prodaju kao dnevne novine sastavljaju pismo, glavni urednik štampanog izdanja „Zadruge“, gledajući kroz prozor novogodišnje ukrase kako se njišu na miholjskom povetarcu, ponesen atmosferom, mrmlja sam sebi u bradu:

„Uh, uh…ako On dobije Nobelovu nagradu za mir, ja ću najmanje Pulicerovu za novinarstvo…uh, al će posle da krene biznis sa malinama, preko Ramušove firme na razgraničenom Kosovu…Pa kad ja uvis podignem Pulicerovu nagradu i najavim novi državni udar…“

Stvaralačku atmosferu na trenutak remeti pokušaj razmišljanja jednog od udarnika iz napredne BOT brigade, koji dok mu niz bradu curi ruska salata iz sendviča, glasno pita:

„Da li bi pismo zahvalnosti trebalo da pošaljemo i penzionerima koji su umrli pre šest godina. Mislim, njima nismo oteli, ovaj smanjili penzije, ali redovno glasaju za nas, pa bi valjalo da se zahvalimo i njima.“

Umesto odgovora, čuje se tup udarac po glavi i naglašeno tup odjek, praćen momentalnom prekomandom u odeljenje za mazanje urnebesa na sendviče.

Za trećim stolom traje žustra prepirka između Nebojše iz Beograda i Če Gevare Vulina sa Dedinja, ko će da liže koverte a ko poštansku markicu sa likom novog Broza. Interveniše i obezbeđenje, dok se kroz širom otvoren prozor, opori miris vazelina preliva na beogradske ulice. Za to vreme na kanabeu se preznojava mlađani Krkobabić koji je doneo pisma podrške podmlatka PUPS-a i filatelističkog društva iz Male Krsne.

Dok ON glasno diktira, sa mesta gde se koškaju Nebojša iz Beograda i Če Gevara sa Dedinja, dopire bolan krik, praćen pominjanjem tetke iz Kanade i ostale familije.

„Tišina tamo!“: vrevu nadjačava NJegova prodorna komanda, posle koje sledi grobni muk. Još više se pojačava miris vazelina. ON ponovo gleda u pravcu, Nebojše iz Beograda. Ovaj i ne diše, dok sedmi put liže poštansku marku, dva puta sa naličja i pet puta sa prave strane.

„Nebojša, šta je sa tih deset gradonačelnika, kad oni misle da dođu na vrata liderima opozicije, kad prođe referendum, je l tada misle da stignu? Da nisu možda pešice krenuli sa Kosova i Metohije. Ili su traktorima krenuli, umesto onim freskopisanim vozom? Oni kao da ne znaju kad se za Beograd ide vozom, a kad traktorima!“

„Pa šefe, vozom pre referenduma, onim brzim prugama što ćemo da ih završimo do 2016., a traktorom, zna se, posle referenduma. A mogu i vozom do Vranja, pa posle sa Vranjancima parobrodom ili trajektom, kanalom Solun-Vranje-Dragobudže-Beograd. Vidite i sami koliko je opasno ići ovim novim putem kroz Grdelicu koji ćemo da završimo nikad.“

Radnu atmosferu narušava Marko 5:0 Đurić, koji kao furija uleće i s vrata uzvikuje:

„Eureka, eureka!!! Spasioci su pronašli gradonačelnike u Prokopu, stižu, stižu, čim za dva, najviše tri dana pronađu izlaz…Stižu, vodimo 7:0…“

Dok ushićeni Marko cepa dres, ulazi sekretarica unoseći šest stotina stranica odštampanih tvitova mrske opozicije koje će ON pročitati do kraja dana u cilju radne terapije i ispunjavanja propisane čitalačke kvote za taj dan. Prihvatajući hrpu papira, ON glasno negoduje:

„Jel’ Toma Nikolić konačno uspostavio vezu sa Tviterom. Čim mu se neko javi, neka traži da ponovo uvedu pisanje objava sa 140 karaktera pa da čitam 300 stranica dnevno kao čovek, a ne da me ovako muče. I Nebojša, je l si saznao koju ocenu je Đilas imao iz sociologije na drugoj godini mašinstva i koju ocenu iz vladanja je imao Boško iz Dveri u trećem razredu osnovne. To nam je sada pred referendum životno važno da saznamo.“

Za to vreme u ćošku kraj kućice za pse, Simo Spasić, čuveni filmski kritičar iz Pionirskog parka, sa megafonom u ruci, zajedno sa Mišom Srbija do Topčidera Vacićem, pravi novi spisak nepodobnih filmadžija.

„Je l neko za kaficu“: čuje se Ana Nemanjić ulazeći sa kuvalom u ruci, dok u drugoj čvrsto drži sveže odštampanu Dina karticu, kojom se hladi umesto lepeze…

Stižu i krojači sa novom poštanskom uniformom za NJega. Jer pisma će lično on da odnese. Obojici penzionera koji ga podržavaju. A onda će ponovo da obuče carevo novo odelo.

Do tada će valjda neko da vikne:

„Car je go!“

Autor je član DS