Sloboda međ’ “slobodarskim“ narodom

Puno energije i truda utrošeno je kako bi se javnosti objasnilo da je upravo ovo razlog zbog kojeg će Dragan Vučićević biti u zatvoru a ne, kako je on sam u više navrata isticao, zbog „verbalnog delikta“.

Isticalo se isto tako – potpuno opravdano – da (novčana) kazna na koju je Vučićević osuđen nije ni u kakvoj vezi sa njegovom novinarskom delatnošću niti sa pisanjem lista čiji je glavni i odgovorni urednik (ma koliko to pisanje nekada izgledalo kriminalno).

Međutim i pored svih tih objašnjavanja vidno je izostao pokušaj da se makar inicira javna rasprava na kojoj sam Vučićević insistira, a zarad koje je naizgled spreman da štrajkuje glađu.

Da li u Srbiji uvreda i dalje treba da predstavlja krivično delo?

Iako je adresa sa koje se ovo pitanje postavlja, najblaže rečeno, problematična to ga ne čini manje društveno relevantnim, kao ni manje važnim traženje odgovora na njega.

Član 3 Krivičnog zakonika RS propisuje da zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti predstavlja osnov i granice za određivanje krivičnih dela, propisivanje krivičnih sankcija i njihovu primenu, u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela.

Tim članom su ujedno postavljeni osnovi i granice za određivanje krivičnih dela i krivičnopravnih sankcija. Njime se potvrđuje princip kojim se zahteva svođenje krivičnopravne zaštite na neophodan minimum, uz korišćenje drugih adekvatnijih sredstava za suzbijanje društveno nepoželjnog ponašanja.

Rečju, krivično pravo treba da bude poslednje sredstvo u zaštiti određenih vrednosti i upravo ovo ograničenje predstavlja osnov za legitimnost krivičnopravne represije.

Isto tako, njime je kao jedno od osnovnih načela našeg krivičnog prava propisano da krivična sankcija koja se primenjuje prema učiniocu mora biti srazmerna učinjenom delu, što je dodatni uslov kojim se obezbeđuje legitimnost u krivičnopravnom zakonodavstvu kao takvom.

Ne sporeći da je pisanje zbog kojeg je Dragan Vučićević otišao u zatvor uvredljivo, da istu nekulturu dijaloga u ime čije odbrane je spreman da se odrekne vlastite slobode baštini i u listu čiji je glavni i odgovorni urednik, moramo se zapitati:

Da li ono u konkretnom slučaju predstavlja u toj meri veliku opasnost po osnovne društvene vrednosti, čijoj zaštiti služi krivično zakonodavstvo, da smo spremni da ga zbog toga izložimo makar i teorijskoj mogućnosti da zbog njega služi zatvorsku kaznu?

Koliko nam u ovom slučaju znači insistiranje na krivičnoj odgovornosti ako već postoji daleko adekvatniji institut građanskopravne odgovornosti za naknadu nematerijalne štete? Institut koji – osim što je primereniji i srazmerniji – ne ugrožava pravo na slobodu kao jedno od osnovnih prava koje garantuje naš Ustav i koja ujedno predstavlja jednu od najznačajnijih civilizacijskih tekovina?

Nije li nam važnije pronalaženje delotvornijih procesnih mehanizama kojima se oštećeni pogođen uvredom od štetnika može obeštetiti?

Zbog čega bismo, u ime ostvarivanja tog cilja, uopšte pribegavali krivičnom postupku čija osnovna svrha nije Obeštećenje (na koje pravo polaže oštećeni) već Kažnjavanje (na koje pravo polaže država)?

Izbor odgovora na ova pitanja opredeljuje prirodu naše političke zajednice i njenog odnosa prema slobodama i pravima pojedinaca i koliko, kao „slobodarski“ narod, držimo do slobode kao prava i vrednosti.

Nadati se kako će naši odgovori biti vođeni našim idealima, a ne našom odbojnošću prema osobi koja nas je svojim postupanjem primorala da ova pitanja danas i ovde postavljamo.

Autor je advokat iz Beograda

Tekst je prvobizno objavljen na interent stranici Foruma za bezbednost i demokratiju

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.