foto M.A./ATAImagesOvaj tekst o nastavljačima slavne tradicije studentskog buntovništva u Srbiji započeo sam čuvenom sintagmom Herberta Markuzeza iz njegovog eseja o oslobođenju posvećenom velikom talasu svetskih studentskih demonstracija 1968. koji je zahvatio i Srbiju, tada još u sklopu SFRJ, uprkos činjenici da mnogi sadašnji analitičari teže da minorizuju značaj tadašnjih demonstracija pridajući im status radikalne levičarske odbrane komunističke utopije.
Tačno je da su te demonstracije imale u ideološkom pogledu jednodimenzionalni karakter.
Njihova kritika vladajućeg establišmenta i ovde u Srbiji vršila se sa stanovišta izvornih marksističko-komunističkih ideala: po tadašnjim demonstrantima, postojeća elita moći je, vođena težnjom da očuva svoje privilegije, izneveravala temeljni smisao tih izvornih ideala, odustajući od koncepta neposredne demokratije i nerobnog načina proizvodnje.
No, ovi kritičari previđaju da su date demonstracije vodile ka konstituisanju samostalnog političkog subjekta koji je, zalažući se za borbu protiv ideološke stege medija, protiv politički montiranih procesa, protiv represije nad samoorganizovanim sindikalnim pokretom i slično, bio suprotstavljen tadašnjoj vlasti i utoliko prokrčivao put ka političkom pluralizmu.
Stoga se i tim demonstracijama ne može osporiti značajno mesto koje su one imale u istoriji borbe za uspostavljanje sfere kritičke javnosti kao instance kontrole vlasti.
Naravno, studentski demonstranti iz 91. već su priveli k svesti činjenicu da je radikalni raskorak između komunističkih ideala i stvarnosti neuklonjiv jer su prepreke koje su stajale na putu realizacije tih ideala bile njima, tim idealima, imanentne.
Stoga je u centru demonstracija kod Terazijske česme bilo zalaganje za autentični politički pluralizam, a jedna od osnovnih njegovih pretpostavki bila je oslobađanje medija, pre svega RTS-a, od represivne kontrole nad njima tadašnjeg vladajućeg establišmenta.
Povod za veliki studentski protest 1997. bila je izborna krađa Miloševićevog režima na lokalnom nivou, uključivši i velike gradove poput Beograda, Kragujevca i Niša, pri čemu su studenti, ako me pamćenje ne vara, sedam dana stajali nasuprot velikog kordona policajaca u Kolarčevoj ulici, demonstrirajući „moć nemoćnih“, nadmoć golorukih nad naoružanom silom.
Ovaj veliki studentski protest biće zapamćen i po tome što je on završen tako što je na čelo studentske kolone stao sada već legendarni patrijarh SPC Pavle manifestujući tako svoju duboku, nepokolebljivu privrženost hrišćanskim vrednostima, empatiju prema slabijima, prema njihovoj pravednoj i visoko moralnoj borbi protiv laži i manipulacija nedostojnih čoveka, svestan da na mladima leži budućnost njegovog naroda.
Zbog njegovih ovakvih nekalkulantskih gestova, on je, između ostalog, uživao ogromno poštovanje ne samo vernika već i ateista i agnostika.
Povod za samoorganizovanje današnjih studentskih „mladih lavova“ u pokret Borba jeste isto tako izborna krađa, premda daleko širih, dosad u parlamentarnoj istoriji Srbije neviđenih razmera.
Ipak, motivi ovdašnjeg studentskog bunta su mnogo dublji.
Oni su svesni da je ova izborna krađa logična posledica činjenice da je postojeći režim pretvorio Srbiju u „civilizovani“ zverinjak.
Reč civilizovani obeležena je znacima navoda iz prostog razloga što naši počinioci neizmernog zla, posebno njihovi najperfidniji stratezi, da bi to zlo prikrili, vuku poteze koji imaju masku dobrotvorstva, humanizma i patriotizma.
Glavni zlodelnici navlače na sebe plašt sveca i dižu uvis zastavu ljudstva.
Naši studenti znaju da je to daleko opasnije od obične hipokrizije i da je za opis naše aktuelne egzistencijalne i duhovne situacije „kriza“ preslab pojam.
Na delu je gubitak bitnih vrednosnih orijentira i s tim u vezi razaranje svakog višeg smisla života; gaženje elementarnog ljudskog dostojanstva, iščezavanje svakog istinskog oblika empatije i solidarnosti prema bolu ogromne većine onih koji su duboko poniženi, povređeni i obespravljeni.
Rečju, na delu je varvarizacija Srbije.
Današnji studenti su svesni da organizovanom nasilju može parirati samo istrajna etika organizovanog masovnog otpora u osnovi kojeg je subliman susticaj logike srca i logike uma.
Zbog konteksta u kojem se vodi njihova borba, oni se nalaze pred zadatkom koji je teži od zadataka koje su imale prethodne studentske generacije.
Naravno, oni su solidarni sa svima koji pružaju vaninstitucionalni otpor postojećem režimu.
Oni su svesni da građani i stvarne opozicione stranke ne smeju sebi dopustiti da im vlast umrtvi savest i da tako postanu saučesnici u procesu varvarizacije Srbije, kao i toga da je suština građanske neposlušnosti stav da nijedan čovek ne bi smeo da se prilagođava dubokim nepravdama.
No, i pored ove solidarnosti sa svim drugim oponentima režima, njima je svojstveno osećanje pripadnosti jednoj osposobljenoj grupi koja deluje kao autonomni subjekt koji ne prihvata nikakve direktive „odozgo“ ni spolja, ni paternalističke savete.
Prožeti duhom Velikog odbijanja „civilizovanog“ zverinjaka, patosom slobode i težnjom za uspravljanjem, oni otvaraju horizont nade za one koji su izgubili svaku nadu u spas Srbije.
Kapa dole neustrašivim studentskim mladim lavovima.
Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
