Slobodna opština: citadela ili Terezijenštat?

Godina je 2024, televizija B92 više ne postoji, ne postoji ni FK Dorćol, fuzionisan sa ljutim rivalom FK Polet u nekakvog mutanta koji se takmiči u ko zna kakvom besmislu što se samo okvirno može nazvati fudbalskom ligom.

Ni Dorćol više baš i ne postoji, a biće ga još manje ukoliko između Dunava i Dunavske ulice poput korova nikne novi investitorski monstrum sa oko 200.000 kvadratnih metara stanova (zbog poređenja valja reći da postojeće prirečno naselje, na koje će sav taj moderni luksuz biti nimalo elegantno prilepljen, ima 80.000 kvadratnih metara stambenog prostora.

Vladajuća kriminalna grupa (VKG), možda u strahu da je čak i njihovo ciljano glasačko telo podsvesno shvatilo da nema nikakvu korist od Beograda na vodi i sličnih poduhvata, izbornu kampanju bazirala je na bezvrednoj simulaciji stvarnih i lovačkih stadionskih pripovesti.

Sa tribina su ih preselili u Ujedinjene nacije gde je sve, zaključno sa „pokušajem otimanja zastave“, bilo lažno, osim potplaćivanja predstavnika ostrvskih državica stvarnim novcem srpskih poreskih obveznika da „frljnu“ X umesto „dvojke“.

Pri tome, da njihovi glasovi imaju rezultatsku vrednost, svetski moćnici bi odavno obavili pripremnu aukciju sa izvesnim ishodom.

Režimski predizborni program je, dakle, bio prazan kao kuće iz doba jugoslovenskih građanskih ratova nakon što bi ih poharala paravojska suparničkog entiteta.

Svejedno, svojom neutemeljenom histerijom je popunio odavno još isprazniji tematski prostor, i empirijski paranoik bi se mogao zapitati ko je, zapravo, inicirao famoznu rezoluciju o Srebrenici?

Po principu, mi vama litijum i korporativnu radnu snagu koja mesečno na hranu potroši onoliko koliko zaradi, a vi nama dalje bitisanje stabilokratije uz pomoć materijala za mesec dana ispiranja mozgova u jutarnjim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Možda ćemo o svemu tome ponešto saznati jednog dana, u Limburgu mesecu kada se giboni budu šišali a tajni arhivi srpskih bezbednosnih službi budu otvoreni za javnost.

Našavši se u procepu između unutrašnjeg i spoljašnjeg okupatora, veći deo srpske opozicije je (verovatno po nalogu istih tih Nemaca koji – kako je, valjda, i normalno – gledaju pre svega sopstveni interes) odlučio, ukoliko je to uopšte pravi izraz, da izađe na izbore.

U tekstu koji je nedavno objavljen na sajtu Radara primetio sam da je VKG svojom teatarskom akcijom obaranja lista celokupnoj opoziciji dala priliku za buđenje iz košmara i povratak na početne pozicije širokog društvenog pritiska, dok se ne uredi birački spisak i televiziji Nova S dodeli nacionalna frekvencija. Očekivano, nisu je iskoristili i sada svako od nas mora da odluči šta mu je činiti 2. juna.

Pri tome, naglašavam da se pitanje odnosi samo na stanovnike Beograda, dok ideja decentralizacije nalaže političkim činiocima i građanima iz ostalih gradova i opština da postupe po sopstvenom nahođenju. Stoga, Novi Sad, Niš, Čačak… udrite kako mislite da je najbolje, a stavove nas iz beogradskog „kruga dvojke“ saslušajte zbog informisanosti, jer ponekad ipak nismo toliko pametni da bismo ispali još više glupi.

Vrlo ponekad.

Uostalom, odavno je jasno da će se – ako isključimo mršavi a verovatno i neuputni revolucionarni potencijal srpskog življa – promena dogoditi ili tako što će se, za početak, od uzurpatora oteti poneka opština, ili tako što će zapadne sile proceniti da je vreme za šok terapiju putem taktičke zamene glavnog igrača.

U jednoj kolumni nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora 2022. godine sam se zapitao kako li će opozicija uspeti da upropasti naredne lokalne izbore. „A hoće“, bila je zaključna rečenica, i evo, upravo živimo u realnosti u kojoj bi to zaista moglo da se dogodi.

Ponovo, šta nam je činiti?

Predlažem opciju koju je trebalo da aktivira i opozicija pre dva meseca, na taj način čuvavši jedinstvo kao svoju jedinu opipljivu vrednost: bojkot beogradskih izbora i glasanje za opštinske.

Taj pravac delovanja je i dalje sasvim prohodan za svakog građanina Beograda sa pravom glasa.

Zašto ne uzviknuti: „Gnušam se sistema uvredljivog za ideju demokratije koji ste uspostavili i pokušaću da odbranim ulice oko škole u koju ide moje dete“?

Moguće je u isto vreme poslati vrednosnu poruku i ostvariti materijalni rezultat.

Ni ne radi se, na kraju krajeva, o epohalnoj zamisli, budući da sam već jednom, 2020. godine, polubojkotovao izbore glasavši samo za opštinu.

Jedan konstruktivan savet: pogledajte koliko glasača ima na vašoj opštini.

Recimo, na Starom gradu (53.000 svakojakih glasača), izlaznost od 50% implicira da će listi za prelazak cenzusa biti potrebno oko 800 glasova. To nije malo, pa se, ako vam hemijska olovka krene u pravcu doktora Žujovića, zapitajte da li vaš čin ima bilo kakvog smisla.

Konačno, kako izgleda 3. jun, taj „dan posle“ na koji ćemo od centralnih gradskih opština probati da uspostavimo nešto što će pre ličiti na citadelu nego na modernu verziju Terezijenštata?

Tada će, zapravo, početi borba o kojoj ovih nedelja pričaju opozicioni političari, verovatno ne shvatajući suštinu svoje marketinške matrice. Građani će im dati priliku da ne viču „Juriš!“, već „Za mnom!“, jer će jedina sila koju imaju biti upravo podrška građana, a ne s predumišljajem obezvređene opštinske fotelje.

Budući predsedniče opštine Savski venac, ti i tvoj kolega sa Novog Beograda ćete biti prvi koji ćete svojim telima braniti Stari savski most.

Nakon što si bio prvi među jednakima koji su odbili taj napad VKG-a na dušu ovog grada, oko zgrade u kojoj živiš uočićeš tridesetogodišnje bilmeze u uskim crnim majicama i njihove trupe, žgoljave maloletnike u duksericama sa kapuljačama, možda iste one što ovih dana ubiše čoveka koji je mislio da je dovoljno bitan da im se suprotstavi.

Pozvaćeš nas da te spasavamo i dovoljno nas će doći, jer si dokazao da si spreman na vrhunsku žrtvu.

Da li si od tog materijala sazdan(a) i ti, budući/a predsedniče/ce opštine Stari grad?

I ti, budući/a predsedniče/ce opštine Vračar?

Daćemo vam svojim glasovima priliku da saznate da li ste sposobni da ne predate svetu zastavu slobode.

Za razliku od komada scenografije upotrebljenog u igrokazu izvedenom u zgradi Ujedinjenih nacija, vrlo stvarnu.

Autor je filmski kritičar, žitelj opštine Stari grad

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.