Slobodni strelci Demokratske stranke

Boris Tadić, počasni predsednik Demokratske stranke i bivši predsednik Srbije, još nije našao angažman u nekoj od međunarodnih institucija, kako su svi, pa i on, očekivali. U slobodno vreme, kako kaže, „piše jedan tekst koji je negde između politike i nauke“, i odbija da komentariše dnevna zbivanja u srpskoj politici. Takođe, Tadić ne želi da odgovara na pitanja o odnosima u DS, ističući da je to tema za stranku, ne za javnost.

Kako to obično biva, jedno je javna slika, a nešto sasvim drugo realnost. Počasni predsednik DS, s obzirom na sadašnju funkciju, na koju je sam pristao, i pozamašnu ulogu koju je odigrao u toj partiji, trebalo bi da bude jedan od nosećih stubova reformisanih demokrata. Ako ne desna ruka Dragana Đilasa, a ono važan faktor za jačanje stranke i simbol njenog jedinstva. Da to nije tako, naprotiv, ima dosta indicija. Tadić se, bez obrazloženja i obaveštenja, nije pojavio na proslavi 23. rođendana DS. U javnosti nastupa bez koordinacije sa centralom. Sada će, koliko znamo, na važan put u inostranstvo o kojem nije obavestio stranku. Umesto da u medijima zagovara novi program DS, stalno nalazi povode da još jednom opravda poteze iz prošlosti, pre svega spajanje izbora prošle godine. Reklo bi se – sam svoj majstor, slobodni strelac.

Dragan Đilas, s druge strane, na čelu je DS par meseci, a utisak je kao da je par godina. I on, poput Tadića nekada, ima svoje specijalne savetnike za koje malo ko zna. I on mnoge poteze vuče bez jasnog dogovora s Predsedništvom. I on ima svoj raspored rada i odmora, koji retko poremeti. Slavljen zbog efikasnosti i odlučnosti dobija imidž popustljivog kompromisera. Činjenica je da ga sapliće ko stigne, i unutar DS i van nje, da je meta tabloidnog linča, ali ključno je to da Đilas još nije postao lider svoje stranke.

Iako tvrde da su za izbore spremni, čini se da demokratama u ovom trenutku to nikako ne bi odgovaralo, jer se i posle promene rukovodstva ponašaju kao brod bez kormilara u oluji.