Slučaj mog školskog druga Siniše Malog

Proveli smo četiri godine razred do razreda (on IV 7, ja IV 5), a imali smo i zajedničke časove fizičkog vaspitanja, uz obaveznu upotrebu baletanki, što je u Petoj bio ritual i neizostavni deo opreme, na opštu radost i podsmeh svih drugara koji nisu išli u našu gimnaziju.

Peta beogradska je u to vreme bila elitna gimnazija i uz Matematičku, najteža i najprestižnija škola u Srbiji.

Profesorski tim je bio takvog kvaliteta da ga se ne bi postideo nijedan evropski univerzitet, a kamoli srednja škola.

Zbog toga nam je kasniji prelazak na fakultetsko obrazovanje predstavljao relativno laganu i logičnu stepenicu u daljem obrazovanju, bez obzira na pravac za koji smo se opredelili u svojoj akademskoj karijeri.

Uopšte, cela naša generacija iz gimnazije kao da je bila predodređena za neka velika dela, a ta percepcija je bila podsticana od strane strogih, ali uvek objektivnih i prijateljski nastrojenih profesora.

Atmosfera u školi je bila konstruktivna i inspirativna za rad i napredovanje, ali i veoma kompetitivna zbog visokih obrazovnih kriterijuma i još viših ambicija samih učenika.

U poslednje tri decenije veliki broj naših ispisnika postali su uspešni profesionalci i javne ličnosti, kao što su filmski režiser Srdan Golubović, pozorišni reditelji Anja Suša i Darijan Mihajlović, glumica Milena Pavlović, politički aktivista Srđa Popović, direktor Kancelarije za e-Upravu Mihailo Jovanović, da pomenem samo neke od njih.

Mnogi bivši učenici postali su profesori na domaćim i inostranim univerzitetima, kao i ugledni lekari, inženjeri, arhitekte, advokati, istoričari, muzičari, dizajneri…

Samo iz mog razreda od 25 učenika nas osmoro postali smo univerzitetski profesori.

Sinišu pamtim iz srednjoškolskih dana kao inteligentnog, nasmejanog i talentovanog momka.

Svirao je u pank rok bendu, što mu je davalo dodatnu auru nekoga ko nije bio štreber i bubalica.

Nakon maturiranja nismo se više sreli.

Čuo sam da je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu kao jedan od najboljih studenata generacije, gde je ubrzo i magistrirao, a da je nakon toga dobio prestižnu međunarodnu stipendiju „Ron Brown“ na osnovu koje je uspešno završio master studije u SAD.

I tu se moje pozitivne asocijacije u vezi sa njim završavaju.

Iz medija sam kasnije saznao da je doktorirao 2013. godine na FON-u (zanimljivo zašto ne na matičnom Ekonomskom fakultetu), ali da mu je doktorska disertacija osporena kao plagijat od većeg broja eminentnih profesora koji su u nju imali uvid.

Za razliku od velikog broja stranačkih kupaca diploma i doktorata sa postojećih i nepostojećih fakulteta, koji bi pazarili i diplomu srednje škole samo da su znali da je fakultet tako lak, Sinišin slučaj je bitno drugačiji jer je on do doktorskih studija imao besprekornu akademsku karijeru.

Ostaje na nivou spekulacija i nagađanja zašto je krajnje neprofesionalno i neetički prepisao bez navođenja veći broj radova, a posebno doktorat posvećen privatizaciji u Eritreji, što već drugi put potvrđuju najviši univerzitetski organi u dvostepenom upravnom postupku.

Moja pretpostavka je da je postao klasična žrtva „izliva vlasti u mozak“ i da ga je neko „dobronamerno“ savetovao da ne treba da troši dragocenu energiju na pisanje doktorata, kada pomoć mogu da mu pruže pojedini doktorandi kojima će biti čast da pomognu političkoj zvezdi u usponu.

Za to vreme on bi mogao da se posveti mnogo bitnijim državničkim poslovima.

Da je posedovao elementarnu čast, Siniša bi se povukao iz političkog života i preuzeo odgovornost za svoje postupke.

Međutim, njegov kasniji politički angažman (afere oko 24 apartmana u Bugarskoj i bespravnog rušenja u Savamali) ukazuje na to da on priznaje samo sud stranke (u stvari samo sud prvog čoveka stranke) i da će obavljati najviše državne funkcije sve dok bude uživao njegovo poverenje.

Najavio je i novu tužbu Upravnom sudu (pominje se čak i da bi Veće trebalo da presudi u sporu pune jurisdikcije), pri čemu je potpuno jasno da Sud u ovom predmetu može samo dodatno da prolongira postupak iz eventualno procesnih razloga, bez mogućnosti da bilo šta izmeni u više nego jasnom sadržinskom pogledu.

Iako deluje da je već suviše kasno da Siniša učini pozitivan korak i preuzme odgovornost za svoje postupke, smatram da za to ipak postoji minimalna šansa.

Uvek je moguće priznati grešku i bar delimično ispraviti ono što je loše učinjeno.

Uostalom, tome su nas učili naši veliki profesori iz Pete beogradske gimnazije. Nije to samo kontrola štete, nego i elementarno ljudsko osećanje da se ne može večno živeti u laži i poricanju.

Zbog svega navedenog, savetujem ti, Siniša, da priznaš krivicu u pogledu doktorata i time opravdaš ono što si vredno i pošteno ostvario u prethodnom delu svoje akademske karijere.

Istina zna da bude teška, ali bar ima oslobađajući karakter.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu