Slučaj Rio Tinto – pravni pogled

Neretko se radi o paušalnim i nedovoljno stručnim, a često i o politikantskim izjavama gde se „bivša vlast“ optužuje da je dovela ovu kompaniju u Srbiju, te se neodgovorno licitira – i to od strane najviših državnih funkcionera – ogromnim ciframa koje bi država morala da plati Rio Tintu u slučaju eventualnog spora.

Imajući u vidu opštu kakofoniju izjava koje se sa različitih strana pojavljuju u javnosti, cilj ovih redova je da čitaocu približi i pojasni osnovne pravne aspekte ovog slučaja.

Na prvom mestu – da, tačno je da je Rio Tinto započeo sa istražnim radovima (tj. geološkim istraživanjima) u Srbiji još početkom 2000-ih godina i da mu je dozvolu za to dala tadašnja Vlada Republike Srbije, te da su te dozvole od tada do danas više puta produžavane od različitih vlada naše zemlje.

Međutim, pravni ambijent, tj. relevantni zakoni u Srbiji su se tokom tog perioda značajno izmenili, što je neminovno uticalo i na prava koje Rio Tinto ima po osnovu istražnih radova koje sprovodi.

Kada je Rio Tinto započeo sa istražnim radovima u našoj zemlji, na snazi je bio Zakon o rudarstvu iz 1995. godine (sa naknadnim izmenama).

Po tom zakonu, nosiocu istražnog prava (tj. imaocu odobrenja za geološko istraživanje) nije bilo garantovano da će po sprovedenom geološkom istraživanju dobiti i odobrenje za eksploataciju.

Naime, davanje odobrenja za eksploataciju je bilo višestruko uslovljeno diskrecionim aktima državnih organa – uključujući i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine (član 18 tog zakona).

Isto rešenje je bilo zadržano i u Zakonu o rudarstvu i geološkim istraživanjima koji je bio donet 2011. godine, kojim je bilo propisano da se nosiocu istražnog prava može (ali ne mora!) dati eksploataciono pravo i to uz uslov prethodnog pribavljanja akta (tj. saglasnosti) ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine (članovi 52 i 57 tog zakona).

Dakle, prema tim zakonskim rešenjima, država je imala pravo da, po okončanom procesu geološkog istraživanja, diskreciono odluči da li će ili neće odobriti eksploataciju određenih mineralnih rezervi uzimajući u obzir sve aspekte te odluke – uključujući, naravno i pitanje zaštite životne sredine.

Sve rudarske kompanije koje su u to vreme odlučile da sprovode geološka istraživanja u Srbiji, uključujući i Rio Tinto, toga su bile svesne i prihvatile su da rade u Srbiji pod tim uslovom – iako zbog toga nisu bili srećni.

Međutim, pravna situacija se drastično menja 2015. godine kada je donet novi Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima, koji je nakon toga nekoliko puta menjan (poslednji put u aprilu 2021. godine).

Ovim zakonom je uvedeno nekoliko suštinski bitnih novina.

Prvo, eksploatacija litijuma (kao i nekih drugih rudnih bogatstava) je predviđena kao delatnost od „strateškog značaja“ za Republiku Srbiju, te je dozvoljena mogućnost eksproprijacije nepokretnosti u korist privatnog privrednog subjekta koji je nosilac istraživanja ili eksploatacije ove mineralne sirovine (član 4 tog zakona). Do tada to nije bilo moguće.

Drugo, članom 52 tog zakona je izričito propisano da nosilac potvrde o rezervama i/ili resursima (koja se dobija po okončanju istražnih radova) ima pravo (!) da dobije eksploataciono pravo u skladu sa ovim zakonom!

Dakle, ukinuto je diskreciono pravo države da odluči da li će ili neće odobriti eksploataciju neke mineralne sirovine, već je nosiocima istražnog prava (tj. potvrde o rezervama i/ili resursima) garantovano da će po okončanju geološkog istraživanja dobiti eksploataciono pravo ako to žele!

Treće, za dobijanje eksploatacionog prava se više ne zahteva ni saglasnost ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine, već se umesto toga samo traži „akt kojim se propisuje obim i sadržaj studije o proceni uticaja na životnu sredinu“ (član 70 tog zakona).

Konačno, članom 68 je izričito propisano da nosilac odobrenja za eksploataciono polje i/ili eksploataciju ima pravo (!) da dobije odobrenje za izgradnju rudarskih objekata i/ili izvođenja rudarskih radova u skladu sa ovim zakonom.

Imajući u vidu napred navedeno, očigledno je da su potpuno neosnovani navodi predstavnika aktuelne vlasti da su, tobože „oni bivši“ dali Rio Tintu bilo kakve zakonske garancije. Upravo suprotno, jedine zakonske garancije nosiocima istražnih prava u Srbiji date su novim zakonom iz 2015. godine i njegovim kasnijim izmenama.

Paradoksalno, jedina preostala regulatorna neizvesnost za Rio Tinto proizilazi iz Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu – koji su doneli upravo „oni bivši“ još 2004. godine. Ovaj zakon aktuelna vlast još uvek nije stigla da izmeni, iako je to bilo najavljivano više puta.

Shodno ovom zakonu, projekti iz oblasti rudarstva ne mogu se realizovati, tj. ne može se pristupiti izgradnji i izvođenju projekta, bez saglasnosti nadležnog ministarstva na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu.

Postupak pribavljanja saglasnosti na ovu studiju se sastoji od više faza, koje podrazumevaju obavezno informisanje javnosti i učešće zainteresovanih pojedinaca i organizacija u tom procesu.

Kada je u pitanju projekat „Jadar“, ovaj postupak je sada u finalnoj fazi jer je Ministarstvo zaštite životne sredine dana 18. 8. 2021. godine donelo rešenje o obimu i sadržaju studije o proceni uticaja na životnu sredinu za taj projekat.

Nakon konačnosti ovog rešenja Rio Tinto ima zakonski rok od godinu dana da podnese zahtev za dobijanje saglasnosti na ovu studiju.

Po dobijanju ove saglasnosti, Rio Tinto može da krene sa realizacijom projekta „Jadar“.

S druge strane, ako ova saglasnost bude uskraćena, verovatno sledi spor sa Rio Tintom – posebno imajući u vidu garancije date poslednjim zakonskim rešenjima iz oblasti rudarstva, te činjenicu da svaki rudarski projekat neminovno podrazumeva određeno narušavanje životne sredine.

U svakom slučaju za očekivati je da će odluka po ovom pitanju biti doneta nakon izbora koji će se održati početkom aprila ove godine.

Na kraju, nekoliko reči i o eventualnom sporu sa Rio Tintom.

Ukoliko bi do njega došlo, tužbeni zahtev Rio Tinta bi se, gotovo izvesno, temeljio na odredbama bilateralnog sporazuma o zaštiti stranih ulaganja između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva – budući da je investicija Rio Tinta u Srbiji strukturirana preko Engleske.

Za takve tužbe nije neophodno da postoji ugovor između stranog ulagača i države domaćina – na čemu se često u našoj javnosti pogrešno insistira.

Naravno, ako bi postojao, takav ugovor bi svakako mogao dati dodatni osnov tužbenom zahtevu.

Ovakvi bilateralni međudržavni ugovori, koji su relativno standardni i koje Srbija ima zaključene sa više od 50 zemalja, štite stranog ulagača od mera eksproprijacije (odnosno sličnih mera sa istim efektom) ili nepravičnog tretmana od strane države domaćina.

Zato bi u tom sporu, koji bi se, saglasno odredbama spomenutog bilateralnog sporazuma između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva, vodio pred međunarodnom arbitražom, bile veoma značajne napred citirane odredbe relevantnih zakona u pogledu toga da li su Rio Tintu (i od kada) bila garantovana eksploataciona prava u Srbiji po osnovu odobrenih geoloških istraživanja.

Kao što je objašnjeno, do poslednjih zakonskih rešenja to nije bio slučaj. Sada sve zavisi od odobrenja studije o proceni uticaja na životnu sredinu za projekat „Jadar“.

Autor je advokat u Beogradu