Služba za zapošljavanje u Avganistanu

 A zašto vam ovo pišem? Zato što, poput Don Kihota, i ja verujem da će o ulasku Srbije u NATO biti odlučeno argumentima. Pa kud god da mrdnem u susedstvu bližem toj humanitarnoj orgnaizaciji nego što je Srbija, prikupljam, evo, ekonomske činjenice koje govore za, ili protiv, tog članstva. Prošle nedelje sam bila u Skoplju. Ukratko: nije Sarajevo, kako ste možda mislili, nego je Skoplje „etnografski muzej“ u kome Zapad može gledati prezentaciju uživo svih svojih stereotipa o Balkanu. Treba samo da iz samog centra u par koraka pređete Kameni most u uđete u Staru čaršiju. Bože, koji orijentalni mišung na granici haosa! E pa Skoplje bi iz petnih žila htelo u NATO. Ali, zbog spora oko imena Makedonija, ulazak im blokira Grčka. Sad bi makedonska vlast, navodno, pristala i na goru verziju imena svoje države od svojevremeno ponuđene, ali „bukureštanska prilika“ od pre koju godinu – propuštena je. Ipak, ako nisu formalno u NATO, Makedonci su (svim?) srcem. A ako su (svim) srcem u NATO, onda si svim srcem i u Avganistanu. Šta će Slovenci u Avganistanu, možda je pitanje na koje ne postoji pravi odgovor. Ali, šta će Makedonci u Avganistanu? Pitanje je na koje se, zamislite, može naći odgovor. Jer, nezaposlenost u Makedoniji je visoka. Veoma visoka. Pa je više hiljada Makedonaca, tvrdi skopska štampa, našlo posao u Avganistanu. U skopskom hotelu Aleksandar palas, vlasništvu vodećeg makedonskog tajkuna Šterja Nakova (u njegovom vlasništvu su još i „Ferošped“ i „Skovin“…) regularno je otvorena agencija za zapošljavanje u Avganistanu. Nije je otvorio Nakov, samo je iznajmio prostor američkim posrednicima, bliskim i nama poznatoj firmi više nego kontroverzne biografije „Dajnkorp“, koja se zajedno sa G17 plus potrudila za skandal sa ugovorom o njihovom kargo-poslu na našem beogradskom Aerodromu. Sećate se? E pa, pored više hiljada Makedonaca-civila raznih profesija koji su već otišli u pečalbu u južni deo Avganistana u okviru neke od vojnih baza, još par hiljada njihovih sunarodnika čeka na red da ih na isti put pozovu. Neki bivaju i odbijeni. Pošto je pritisak na ponuđena radna mesta u Avganistanu visok, obećane plate su u padu!!! Uprkos tome za godinu dana rada u Avganistanu zaradi se više nego na istom mestu u Makedoniji, a naročito više nego da si nezaposlen u Makedoniji, ali mnogo manje nego u početnoj fazi posredovanja kad je makedonsko tržište rada „ispipavano“. Nije ga dugo trebalo „ispipavati“. Nezaposlenost u Makedoniji je – velika, a prema mom iskustvu sa Makedoncima koje znam, spremnost da se posao potraži van granica vlastite zemlje mnogo raširenija nego kod nas. Makedonci vrlo često posao pronalaze na Kosovu, recimo u deficitarnim profesijama kao što su farmaceuti, a jedan mi mlad Makedonac, zaposlen kod grčkog vlasnika sa sedištem u Solunu, kaže da bi ga bog pogladao kad bi dobio posao u firmi Bedžeta Pacolija! U vezi sa ovim, tek da pripomenem da se javni diskurs (to je nova reč u modi) Makedonaca prema Srbiji bitno promenio. Naročito tu mislim na medije. Da na to misle plaćeni su naši dilomati, ali izgleda da se nije promenilo nabolje.

BITI BLIZAK VLADINOJ KASI: Pre mesec, mesec i po, naš Savet za borbu protiv korupcije zatražio je od svih ministarstava, i ostalih državnih institucija, odgovore na par pitanja iz kojih je trebalo da se sazna koliko je para potrošeno na pravljenje, ili ispravljanje, sopstvenog imidža i reklamiranje pojedinih akcija. I preko kojih medija? Otprilike godinu dana ranije, Državna revizorska institucija nas je obavestila da država nije baš štedela na tim poslovima i da joj je zakon omogućio da lepe pare, bez javnog konkursa, na taj način plasira elektronskim medijima. Još nismo saznali da li su, i šta su, pitani raspolagaoci budžetskim parama odgovorili Savetu za borbu protiv korupcije, a iz Brisela je stigla vest da je Evropska komisija, dobar deo svog izveštaja o stanju reformi u zemljama Balkana, posvetila odnosu države prema medijima. I da u tom izveštaju nije imala lepe reči. Komisija je, naime, zapazila dve stvari: prvo, da političari izdašno koriste budžetska sredstva kako bi kontrolisali medije, nagrađujući poslušne i praktično gušeći nekooperativne i drugo, da su političari veoma često i vlasnici medija, a omiljeni su im elektronski. Kao što mi odlično znamo, oba se prigovora odnose i na Srbiju. Dovoljno je pogledati vlasničku strukturu naših elektronskih medija, pa videti da njena netransparentnost raste i da se broj medija čiji su vlasnici razne firme u poznatim i manje poznatim skrivalicama i perionicama para povećava. Čak i neki mediji, koji Miroslavu Miškoviću iz istih razloga prigovaraju na nedostatku patriotizma, imaju vlasnika tamo gde je locirana i njegova glavna firma. Od svakog propitivanja Saveta za borbu protiv korupcije, za izbijanje gole istine na videlo, blagotvorna je nestašica para.Tad se mediji, kao u Makedoniji, pohvataju za guše, jedni drugima odštampaju kompletne finansijske izveštaje, saberu i oduzmu koliko je kome i kada vlada dala. Pa sve to lepo objave. Da se šokiraš! U našim prilikama postoji jedna teška nezgodacija da se ovaj scenario desi. Teško da bi se iko mogao setiti koji to elektronski medij kontroliše opozicija, dok se vladajuće stranke brzo međusobno dogovore – svakome pomalo. A uskoro će i pare od Telekoma. Pa da te bog vidi!