Službeni slučaj Dobrice Ćosića

Ta kampanja je trajala jedno kratko vreme i naglo prekinuta.

Ipak to nije napravilo neki ozbiljan poremećaj ili nasilje u likovnim trendovima, a koliko me pamćenje služi, Tito se nije više mnogo mešao u život stvaralaštva, osim što je jednom negativno prokomentarisao dramatizaciju romana Dragoslava Mihajlovića Kad su cvetale tikve.

Tom prilikom su zapravo problem napravili partijski jurišnici.

Tokom cele Titove vladavine, i desetogodišnjeg posthumnog perioda održavanog parolom: „I posle Tita Tito“ bivalo je raznih ideoloških pridika i procesa pritiv nekih pojava u kulturnom i umetničkom stvaralaštvu, ali se Tito, osim u par pomenutih slučajeva lično nije mešao. Posthumno su se naravno mešali „tumači“ lika i dela J.B. Tita.

Pričalo se da je za prekid kampanje protiv slikara koji su navodno svoje „neznanje zanata“ krili nekim „nebuloznim formama“, bio zaslužan Dobrica Ćosić.

Nije se o tome pisalo u štampi, ali je postalo primetno da se Tito i Dobrica više ne druže. Bar ne javno!

Naslućivalo se da se Dobrica nije „pozitivno“ izjasnio o Brionskom plenumu i padu Rankovića.

Međutim, definitivni raskid nastao je 1968, kada je Dobrica Ćosić na sednici CK SK Srbije, javno i otvoreno izneo da na Kosovu i Metohiji postoje ozbiljni problemi koji prave Albanci.

Ubrzo, te iste 1968, izbila je studentska pobuna.

Dobrica se tada pritajio, jer je znao da bi za njega bilo previše da se i na tom planu angažuje.

A pričalo se da su tada udbaši napravili posmatrački prsten oko njegove vikendice u Grockoj.

Možda je to u ondašnje vreme bila neka vrsta nanogice.

Sedamdesetih godina Dobricu sam puno puta viđao, što bi rekli, u javnom prostoru.

Međutim, uvek je delovao nekako uplašeno, pogotovu kada bi primetio da ga ljudi prepoznaju.

Sklanjao bi pogled i činio onaj karakterističan iracionalni pokret kojim želi da se negde sakrije, ali to u javnom prostoru baš i nije bivalo moguće.

Mene je posebno čudilo njegovo sklanjanje pogleda od mene, mlade osobe, studenta, još uvek izgleda jednog školarca, koji teško da bi mogao da mu bude udbaški „flaster“.

Taj školarac mogao je eventualno da mu traži autogram.

Ali za „tog školarca“ to je već bila prevaziđena budalaština, nakon što su se silni papirići sa autogramima poznatih pevača, sportista, glumaca i drugih javnih ličnosti, pretvorili u pepeo, prilikom sređivanja fioka džepova i ostalog krša, koji se vremenom nagomilaju.

Možda je prejaka reč da je Dobrica patio od manije gonjenja, ali svakako mu je bilo jasno da ga Udba prati, i verovatno nije bivao siguran u prepoznavanju operativaca za koje su navodni disidenti bili „službeni slučaj“ i imali zadatak da šalju izveštaje, čak i onda kada nisu znali šta da artikulišu kao „bezbednosno interesantno“.

Kako bilo, svaki pogled u njega bio mu je sumnjiv.

Moj otac (slikar) mi je ispričao, da je u tom nekom periodu sedamdesetih godina, blisko prijateljovao sa Dobricom.

Međutim, ta bliskost nije dugo trajala. Trajala je nekoliko meseci, odnosno ne duže od godinu dana.

To je zapravo trajalo do trenutka kada ga je moj otac upitao kako se osećao ploveći na Galebu, prilikom Titovih misija po prijateljskim državama.

To pitanje je bilo dovoljno da njihovi odnosi zahladne.

Moj otac, rođeni primorac, punio je svoju glavu informacijama o brodovima i u tom pogledu je bio „živa enciklopedija“, kao što neki ljudi znaju sve i svašta o avionima ili automobilima, tako je on znao mnogo štošta o plovilima, putničkim, teretnim i ratnim.

Pored performansi, znao je i mnoge informacije o sudbinama plovila, kao i razne anegdote.

Ne znam kako je bilo artikulisano pitanje, ali znajući svoga oca, Tito u kontekstu Galeba, nije mome ocu bila interesantna tema, već je hteo da čuje jednu subjektivnu percepcija čoveka kontinentalca koji više nedelja provede na plovilu i eventualno doživi neka uzbuđenja.

Međutim, Dobrica Ćosić je temu Galeba očigledno shvatio kao provokaciju, odnosno neko prijateljsko udbaško ispitivanje, ili nameru da mu se ukrade ekskluzivitet.

Ćosić je kasnije i iznosio utiske o njegovom boravku na „Galebu“ i utiscima o Titu, kao i njegovom razočaranju u Tita i uopšte partijsku vrhušku, ali i o strepnjama kako će se ubuduće gledati na tu njegovu biografsku epizodu.

Očigledno Dobrici Ćosiću nije falila građanska hrabrost, ali ga je opterećivala paranoja koju su mu u velikoj meri i indukovali, verovatno ne baš diskretnim praćenjem, prisluškivanjem i propagandnim blaćenjem.

Pitam se, pitam se, koliko li je udbaša zaradilo penziju samo na „službenom slučaju Dobrice Ćosića“.

Mihiz je isto bio svestan da ga prisluškuju i prate, ali je bio poročan, znao je da gubi na pokeru i ajncu, ali kao beskrajno rečit i inteligentan, Mihiz je sve što je mislio, iznosio javno i trudio se da njegovo mišljenje stigne u javnost, pre nego što to udbaškim šefovima i partijskim aparatčicima stigne na tacnu, kao „analitički obrađena informacija“.

Svejedno.

I na njemu su siroti mali udbaši zarađivali penziju.

Na osnovu Mihizove priče, u kojoj mu je jedan udbaš u kafani priznao da je na njemu zaradio penziju.

Na osnovu tog od Mihiza ispričanog, nastala je drama Dušana Kovačevića „Profesionalac“, ekranizovana na televiziji i kasnije filmovana.

Šta reći: da nije bilo Udbe, srpska književnost bi bila siromašnija.

Međutim, udbaška paranoja ipak je uludo trošila budžetska sredstva, koja su svakako negativno uticala na rast standarda građana. Doduše Udba ni danas nije ništa pametnija.

Ta jedna nespretnost moga oca je koštala daljeg prijateljstva i uskraćene informacije.

Međutim, Topčiderske šetne staze, ničim izazvano, upriličile su susret moga oca i Dobrice.

To se dogodilo posle Dobričine smene sa mesta predsednika raspadajuće Jugoslavije.

Taj slučajni susret bio je izuzetno srdačan. Dobrica je bio pričljiv i jasno je odavao rasterećenost.

Ispričao je o nekim zgodama oko snalaženja u kabinetu predsednika, odnosno o predsedničkom radnom stolu prepunom nekih „vrućih“ telefona, što ga je zbunjivalo, kada je želeo da okrene neki privatan broj. O Galebu nije bilo priče.

Tema je ostavljena za neki drugi susret na Topčiderskim šetnim stazama, do koje nažalost nije došlo, jer su obojica ubrzo preminuli Doduše, Dobrica se u međuvremenu i izjašnjavao o svojoj epizodi na „Galebu“.

Nije bio sretan zbog te svoje epizode u biografiji, ali ipak je tada shvatio u kojim je zabludama živeo.

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.