fotro EPA-EFE/ANDREJ ČUKIĆSrbija može i mora da održava zamrznuti konflikt sa Kosovom, ali ne može i ne sme da ulazi u zamrznuti konflikt sa građanima. Organizator protesta očigledno ne misli tako.
Protest nije glumački, nisu građani izašli da štite njihova ugrožena prava. Niti su na ulici zbog nasilnih metoda takozvane kosovske policije. Još manje je protest beskonačni vikend gde zahteve određuje opozicija. Protest sve to nije, ali protest i sve to jeste.
Ovaj protest je revolt Srbije zbog đaka streljanih u školskoj učionici. Protest protiv bahatih pojedinaca jačih od države – gledamo ih svakoga dana.
Protest protiv institucija koje se povlače i kriju pred njihovom samovoljom, umesto da je primenom zakona sputaju i kazne.
Protest nije opozicioni, niti je on podrška opoziciji. Podršku opozicija traži na izborima.
Ali je ovo jedina opozicija koja se plaši izbora, čak i kad je cenzus sveden na minimum, a broj glasača umanjen u odnosu na poslednje skupštinske izbore.
Ako je razlog za strah to što opozicija nema infrastrukturu na lokalu, a nema je, ne treba to da bude razlog jer infrastrukturu nema ni Vučić.
On ima brojno stanje, ali neupotrebljivo i nepripremljeno za odgovor na iznenadne situacije koje ponekad u istoriji čine prekretnicu i menjaju ratnu sreću. A sve je sada na prekretnici. I Srbija, i građani i Vučić.
U situaciji kada opozicija ne želi izbore smatrajući da nema uporište u narodu, a predsednik to uporište ima u njegovom jednom delu, neophodno je da se uspostavi direktna komunikacija između predsednika i građana u protestu.
Ustavna je, ali i moralna obaveza predsednika Srbije, kao predsednika svih građana, da se obrati protestantima. On jeste predsednik, ali on je i građanin Srbije, prvi među jednakima.
Ne treba da obrazlaže da li želi ili ne želi da ispuni zahteve protesta, da li hoće ili neće, ne duguje objašnjenje.
Potrebno je da kao građanin pokaže solidarnost i poštovanje. Obratio se jednoj polovini Srbije, neka se obrati i drugoj.
Ako politički razlozi čine nemogućim smenu ministara, a građani traže samo smenu, ne nudeći nova kadrovska rešenja, nema političkih razloga koji ometaju da započne unutrašnja reforma sistema čija je pasivnost dovela do tragedije.
Ne trebaju Srbiji ni izbori ni revolucija. Potrebna je dosledna primena zakona.
Sistem je sam sebe zaustavio, sam neka sebe i pokrene.
Vremena za priču ima, kao i vremena za šetanje. Ali vremena za gubljenje, ne. Taj luksuz predsednik ne može više da dozvoli, ni sebi ni drugima.
Autor je pravnik iz Vršca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
